Azanjska pogačijada: Tradicija koja odbija da umre

Negde na pola puta između Smederevske Palanke i zaborava, u selu koje već dvadeset devet godina odbija da pusti da mu se ugasi duša, žene mešaju testo i peku pogače. Ne zato što neko to traži od njih, nego zato što bi prestanak značio prestanak svega. U subotu, osmog avgusta, Azanja ponovo diže svoju Pogačijadu — i to nije samo smotra domaće kuhinje. To je odbrana identiteta.

Zašto jedna pogača vredi više od svake strategije

Ko god je proveo jednu zimu u srpskom selu, zna da pogača nije hleb. Hleb je svakodnevica, pogača je događaj. Pravi se kad neko dolazi, kad se slavi, kad se okuplja. I upravo tu leži genijalnost Azanjske pogačijade — ona je pretvorila jednu intimnu, kućnu radnju u javni čin zajedništva, i to radi već skoro tri decenije.

Ove godine, 2026, održava se dvadeset deveta po redu, i organizatori ne kriju ambiciju — žele da okupe sve domaćice, devojke i članice udruženja žena iz Azanje i okolnih sela. Pravo na učešće ima svako ko donese svoju pogaču i prijavi se u parohijskom domu, gde će se primati takmičarski radovi od osam do deset sati ujutru. Za najbolje su obezbeđene vredne nagrade, iako će vam svaka žena koja ikad mesila testo reći da nagrada nije poenta.

\n

Pogača se ne pravi za nagradu, nego za ljude. Kad prestaneš da praviš za ljude, prestaneš da pripadaš mestu. — razmišljanje jedne azanjske domaćice, koje bi mogao čuti na svakoj Pogačijadi

\n

Dan u Azanji: Od osmog sata do kulturnog programa

Program je jednostavan, kao i sve što traje. Od osam do deset sati ujutru traje prijem pogača i prijava za takmičenje u parohijskom domu. U deset sati počinje izložba pogača, predmeta domaće radinosti i starih fotografija. U jedanaest sati kreće kulturno-umetnički program koji upotpunjuje dan.

Nema komplikovane logistike, nema PR agencija, nema sponzora sa logotipima na binama. I to je upravo ono što ovu manifestaciju čini autentičnom. U vreme kad se svaki seoski sajam pokušava preurediti u "festival" sa stranim štandovima i brendiranim šatorima, Azanja drži liniju — parohijski dom, domaće rukotvorine, stare fotografije i žene koje znaju šta rade.

Izložba starih fotografija posebno vredi pažnje. U selima gde se populacija topi brže nego glečeri, stare fotografije su arhiv koji nijedna institucija ne čuva. Svačija baka na nekoj od tih slika, nečiji deda u odelu, nečije dvorište koje više ne postoji. To je istorija koja se ne uči u školama, ali se pamti u parohijskim domovima.

Šta Pogačijada govori o stanju srpskog sela

Evo šta me muči. Imamo selo koje već dvadeset devet godina održava manifestaciju koja okuplja ljude, čuva tradiciju, neguje gostoprimstvo — i to selo je verovatno manje nego što je bilo pre dvadeset devet godina. Svaki takav događaj u srpskom selu je istovremeno slavlje i oproštaj. Slavi se ono što ostaje, oprašta se od onoga što odlazi.

Poljoprivredna politika Srbije u poslednjih dvadeset godina tretira selo kao statističku kategoriju — broj gazdinstava, hektari, prinosi po hektaru, subvencije po grlu. Ali selo nije statistika. Selo je mesto gde se neko seća kako se pravi pogača, gde žene iz okolnih sela dolaze u parohijski dom u osam ujutru i donesu ono što su mesile od zore. To ne može da se izmeri prinosom pšenice po hektaru.

Pogačijada u Azanji jeste poljoprivredna manifestacija, makar to u zvaničnim klasifikacijama nije. Jer pogača počinje od brašna, brašno od žita, žito od zemlje, a zemlja od ljudi koji je obrađuju. Svaka domaćica koja donese svoju pogaču u parohijski dom donosi i priču o svom dvorištu, svojim kazanima, svom brašnu — i to je lanac koji zvanična agrarna politika nikada ne vidi.

\n

Kad žena iz sela prestane da mesi testo, selu je ugašena jedna sveća. Mi ne smemo da dozvolimo da nam se ugase sve. — poruka koja se provlači kroz svaku Pogačijadu

\n

Tradicija kao otpor

Očekuje se da će i ove godine Pogačijada okupiti veliki broj takmičara i posetilaca. Organizatori su uputili poziv svim ženama domaćicama iz Azanje i okolnih sela da svojim učešćem doprinesu očuvanju tradicije i bogatog kulturnog nasleđa kraja. I to je, u suštini, jedina stvar koja se može uraditi — pozvati ljude da dođu i pokažu da još uvek znaju.

Dok pišem ovaj tekst, pitam se koliko će Pogačijada imati trideseto izdanje, i ko će tada nositi pogače u parohijski dom. Jer tradicija ne opstaje sama od sebe — opstaje samo ako neko fizički ustane, zamesi testo, stavi ga u rernu i donese ga na mesto gde će ga drugi videti. Azanja to radi već dvadeset devet puta. Neka im Bog da snage i za trideseto.

Izvor: Agro TV, 4. avgust 2026.