Vrelina od četrdeset stepena lomi voćnjake: Šteta koju danas ne vidimo stiže sledeće godine

Dok cela Srbija gleda u kukuruz i soju, brojeći gubitke na ratarima, voćari stoje u svojim zasadima i ćute. Ne zato što nemaju šta da kažu — nego zato što šteta koju vide danas nije ni pola onoga što će osetiti sledeće godine. I godinu posle toga. Tišina u voćnjacima ovog avgusta teža je od bilo kakve buke oko otkupnih cena, jer skriva dug koji se neće moći tako lako otpisati.

Zašto voćar plače tiho

Ratarima je, u najmanju ruku, jasno: roda nema, ili je ima manje, i ove godine se ide dalje. Sledećeg proleća se ore, seje, kreće iz početka. Voćar nema tu luksuznu opciju resetovanja. Voćnjak je investicija koja traje petnaest, dvadeset, trideset godina, i svaki ožegot na stablu, svaki izgubljeni cvetni pupoljak, svaki sat proveden bez vode u zemljištu — to je dug koji se vraća u ratama, kroz više sezona, kroz sve manje plodove i sve lošiju prvu klasu. Kada izgubite godinu u ratarstvu, gubite prihod. Kada izgubite godinu u voćarstvu, gubite budućnost.

Ovogodišnji talas ekstremnih temperatura, sa merenjima koja redovno prelaze četrdeset stepeni, pogodio je voćnjake u najosetljivijem mogućem trenutku. Plodovi se nalivaju, fiziologija biljke radi pod punim opterećenjem, i upravo tada biljka dobija signal da zatvori stome na listovima. Prevodimo sa botaničkog na ljudski: voćka se brani od pregrevanja tako što praktično prestaje da diše. Fotosinteza pada, nalivanje ploda staje, i ono što je trebalo da bude jabuka prve klase postaje sitno, bledo voće koje će otići u preradu po bagatnoj ceni.

Šta se dešava u krošnji jabuke

Jabuka je, među voćnim vrstama, jedna od najosetljivijih na kombinaciju suše i visokih temperatura. I to ne bilo kakvih temperatura — iznad trideset pet stepeni počinju problemi koji se ne vide golim okom odmah, ali se ispolje u sortimentu, u boji, u krupnoći, u skladišnoj sposobnosti ploda. Plodovi na osunčanoj strani krošnje doslovno izgore. Sunčani ožegotci na jabuci nisu kozmetički problem — to je odbacivanje robe sa police. A onda sledi niz: poremećaj u sazrevanju, slabije obojenje, sitniji plodovi, lošiji kvalitet za skladištenje. Jabuka koja uđe u skladište pod stresom će se kvariti brže, gubiti čvrstoću, i na kraju — doneti manje novca po kilogramu.

\n

Može nam se lako ponoviti situacija iz 2024. godine — da imamo zadovoljavajuću količinu roda, ali prve klase veoma malo. A to je ogroman finansijski udar na proizvođače. — stručnjak za voćarstvo, komentarišući posledice toplotnog stresa

\n

Ovo je ključna tačka koju mnogi ne razumeju. Voćar ne prodaje kilograme — on prodaje klasu. Druga i treća klasa jabuke u berbi 2024. godine pokazale su tačno koliko je razlika između imati rod i imati novac. Ista količina plodova, ali bez prve klase, znači da ste radili cele godine za cenu koja pokriva jedva troškove berbe i transporta. Razlika u ceni između ekstra klase i industrijske prerade može biti i nekoliko stotina dinara po kilogramu, što na hektaru čini razliku između profita i gubitka.

Zasadi bez navodnjavanja su hazard

Za zasade bez sistema za navodnjavanje ova godina je ne izazov — ona je egzistencijalna pretnja. U uslovima gde se temperature penju iznad četrdeset stepeni, a padavina nema nedeljama, zemljište se zagreva do dubine gde koren ne može da nađe ni vodu ni spas. Voćka u tim uslovima ne preživljava — ona minimalno egzistira. A onda dolazi deo priče koji voćari znaju, ali javnost ne čuje. Stres iz ove sezone ne ostaje u ovoj sezoni. Voćka u uslovima suše slabije formira cvetne pupoljke za sledeću godinu. Znači — i ako padne kiša u septembru, i ako zima bude blaga, i ako proleće 2027. bude idealno, pupoljaka koji su trebali da se formiraju u avgustu 2026. jednostavno nema. Rod sledeće godine je već sada smanjen.

\n

U novim klimatskim uslovima navodnjavanje postaje osnovni element proizvodnje, a ne dodatna mera. — stručnjaci iz oblasti voćarstva

\n

Ova rečenica je možda najvažnija koja je izgovorena o voćarstvu u poslednjih deset godina. Sistem kap po kap, malčiranje zemljišta, održavanje organske materije, izbor otpornijih sorti — to nije više preporuka sa stručnih skupova. To je uslov opstanka. Razmislimo o tome ko su naši voćari i gde su njihovi zasadi. Jabuka u Vojvodini, šljiva u Valjevskom kraju, malina u Ariljskom kraju — sve te kulture, na svim tim lokacijama, trpe isti scenario. Ekstremne vremenske prilike ne pitaju za regiju ni za sortu. Pitaju samo za jednu stvar: da li imaš vodu.

I tu dolazimo do suštine problema srpskog voćarstva. Imamo zasade koji su podignuti pre deset ili petnaest godina, sa pretpostavkom da će padavine biti onakve kakve su bile prethodnih trideset. Ta pretpostavka više ne važi. Klimatski prozor se pomerio, i ono što je nekad bila suša svakih sedam-osam godina sada se dešava svake druge. Voćar koji danas nema navodnjavanje nije zaostao u tehnologiji — on kocka sa prirodom koja više ne poštuje pravila igre. Druga strana medalje je investicija. Sistem za navodnjavanje košta — i to nije mali iznos za gazdinstvo od pet ili deset hektara. Ali kada izgubite prvu klasu na tri hektara jabuke, kada vam skladište vraća robu jer plodovi gube čvrstoću, kada sledeće godine imate trideset procenata manje cvetova — tada cena sistema koji niste postavili izgleda kao najskuplja greška koju ste mogli da napravite.

Organska materija u zemljištu je drugi element koji se zanemaruje. Zemljište sa dovoljno humusa zadržava vodu duže, sporije se zagreva, i daje voćki rezervu koja joj treba u kritičnim sedmicama. Malčiranje — pokrivanje zemljišta oko stabala — smanjuje isparavanje i štiti korenov sistem od direktnog udara sunca. To su mere koje ne koštaju mnogo, ali zahtevaju promenu načina razmišljanja. A promena načina razmišljanja je, u srpskom voćarstvu, uvek najsporiji proces.

Ratar gubi rod jedne godine. Voćar može izgubiti tri. Ove sezone, ali i sledeće zbog oslabljenih pupoljaka, i one posle zbog stabla koje je potrošilo rezerve na preživljavanje. Voćnjak nije usev — on je živi organizam koji pamti svaku sušu, i to pamćenje plaćamo mi, kilogramom po kilogram, klasom po klasu, dinarom po dinar. Ovaj avgust nije samo vreli talas. On je najava nove realnosti u kojoj voćarstvo bez navodnjavanja ne postoji kao privredna grana — postoji kao hobi koji košta više nego što donosi. I to je, drugovi moji, najgora vrsta poljoprivrede.

Izvor: Agro TV, 4. avgust 2026.