Dok se grane pod težinom plodova doslovno lome, voćari u Potkozarju mole za jednu jedinu stvar — da neko otvori kapiju i kaže koliko daje. Jer ove godine, cena više nije problem. Problem je što kupca nema uopšte. Svega nekoliko dana nakon što je počela berba ranih sorti kruške, proizvođači u okolini Gradiške gledaju kako im voće sazreva, opada i propada, a otkupljivači se ne javljaju.
Preživeli su mrazeve, grad i sušu — pa ih ubilo tržište
Ova priča je paradoks srpskog i republčkog voćarstva u najsirovijem obliku. Proizvođači u Potkozarju su ove godine izvukli živu glavu od prolećnih mrazeva, preživeli su grad i sušu, izborili su se za rod koji mnogi sanjaju — a sada ih gubi nešto nad čime nemaju nikakvu kontrolu. Nedostatak organizovanog otkupa ne pogađa samo ovogodišnji džeparac. On direktno ugrožava opstanak voćarske proizvodnje, ekonomsku održivost gazdinstava i, bez preterivanja, život na selu u tom kraju.
Kada voćar koji je uložio u sadnju, negu, zaštitu i orezivanje cele godine na kraju ne može ni da pokrije troškove berbe — to nije privremena kriza. To je sistemski krah.
Dve hiljade tona kruške bez adrese
Mirko Petrović iz Trebovljana, jedan od najvećih proizvođača voća u tom kraju, već je ubrao oko dvadeset tona kruške sorte butira. I nema kome da je proda. Iza njega stoji još oko trista tona kruške santa marija, čija berba počinje za nekoliko dana. Beračima iz Srbije, kojima je već obezbedio smeštaj, morao je da otkaže dolazak.
Imam još oko trista tona kruške santa marija. Beračima iz Srbije, kojima sam već obezbedio smeštaj, morao sam da otkažem dolazak. Ne znam šta da radim. Ukoliko se hitno ne pronađe rešenje u Ministarstvu poljoprivrede i Vladi Republike Srpske, velike količine kruške će propasti. — Mirko Petrović, voćar iz Trebovljana
A Petrović nije usamljen slučaj. On navodi da će na području Gradiške — u Podgradcima, Jablanici, Miloševom Brdu, Sovjaku, Grbavcima, Turjaku i okolnim selima — u narednih desetak dana početi berba oko dve hiljade tona kruške. Bez organizovanog otkupa, kako upozorava, šteta bi mogla biti ogromna. Visoke temperature dodatno ubrzavaju sazrevanje plodova, koji počinju da opadaju dok berači čekaju da otkupljivači otvore svoje kapije. U ovakvim okolnostima, kako ističu proizvođači, pitanje otkupne cene postalo je gotovo nevažno — prioritet je pronaći bilo kakvo tržište za ovogodišnji rod.
Drugo je reći, a treće jesti. Ovde nema ni jednog ni drugog.
Prva klasa možda, treća nikako
Predsednik Udruženja voćara Gradiške Mirko Bjelovuk vidi izvesnu šansu kroz saradnju sa manjim otkupljivačima, trgovačkim lancima i nakupcima iz Federacije BiH, ali isključivo za voće prve klase. Dogovorili su sastanak sa jednim velikim trgovačkim lancem iz BiH i postoji mogućnost da deo voća završi u njihovim prodavnicama. Ali — samo prve klase.
Za treću klasu, koja u pojedinim voćnjacima čini i do četrdeset odsto proizvodnje, za sada ne vidim rešenje. Potrebno je proizvoditi što veći procenat prve klase, jer se za kvalitetno voće može pronaći tržište. — Mirko Bjelovuk, predsednik Udruženja voćara Gradiške
Tu leži suština problema koja prelazi granice Potkozarja i vredi za celo voćarstvo na Balkanu. Četrdeset odsto treće klase u pojedinim voćnjacima nije rezultat loše neguje — to je posledica vremenskih uslova, nedostatka adekvatne zaštite i sortimenta koji ne prati tržišne zahteve. Tražiti od voćara da „proizvode više prve klase" u uslovima kad im je sve drugo palo na glavu je savet dobre volje, ali ne i rešenje.
Dve hiljade i petsto tona čeka odgovor iz institucija
Predsednik Udruženja voćara Republike Srpske Dragoja Dojčinović ne vrdama. Po njenim rečima, trenutno nema rešenja za plasman oko dve hiljade i petsto tona voća u Potkozarju — pre svega kruške, šljive i jabuke. Razgovori sa institucijama Republike Srpske traju, ali efikasnog napretka nema.
Postoji više mogućih mera — ograničavanje uvoza u vreme domaće berbe, stimulisanje postojećih otkupljivača i prerađivača, kao i izgradnja novih kapaciteta za preradu voća. Vodimo intenzivne razgovore sa institucijama Republike Srpske, ali za sada ne vidim efikasan napredak. Vreme prolazi, a voće propada. — Dragoja Dojčinović, predsednik Udruženja voćara Republike Srpske
Voćari su konkretni u svojim zahtevima: hitno organizovanje otkupa kruške, šljive i jabuke, veće uključivanje domaćih trgovačkih lanaca, stimulacije za postojeće otkupljivače i prerađivače, izgradnja novih prerađivačkih kapaciteta, ograničavanje prekomernog uvoza tokom domaće berbe, i — ključno — poseban model otkupa voća druge i treće klase. Ovo poslednje je pitanje koje niko do sada nije ozbiljno uhvatio za rogove. Jer voće druge i treće klase ne može u markirane prodavnice, ali može u sokove, džemove, rakiju i sušionicu. A tih kapaciteta jednostavno nema dovoljno.
Šta ovo znači za srpsko voćarstvo
Ovo što se dešava u Potkozarju nije problem Republike Srpske — to je problem cele regije. Srbija i Republika Srpska dele istu klimu, iste sorte, iste otkupljivače i, nažalost, istu bolest: proizvodnju bez strategije plasmana. Voćari proizvedu, pa onda traže kome da prodaju. To je obrnuti redosled u odnosu na bilo koju ozbiljnu poljoprivrednu ekonomiju, gde se tržište obezbeđuje pre sadnje, a ne posle berbe.
Kada se dve hiljade i petsto tona voća nađe bez kupca u roku od deset dana, to nije nesreća — to je sistemski neuspeh. I krivica nije samo na institucijama, mada su one prve na koje se padne. Trgovački lanci u BiH i Srbiji radije uvoze jabuku iz Poljske i krušku iz Italije nego što organizuju otkup na dvadeset kilometara od svojih centrala. Prerađivački kapaciteti su fragmentirani, mali i nefinansirani. A voćar na terenu ostaje sam sa svojim polomljenim granama.
Ograničavanje uvoza u vreme domaće berbe mera je koja se pominje godinama i koja se podjednako godinama ne sprovodi. To ne zahteva nove zakone — zahteva političku volju da se domaći proizvođač stavi ispred uvoznog lobija. Stimulacije za prerađivače mogu se isprogramirati kroz agrarne mere u jednom budžetskom ciklusu. Izgradnja sušionica i rashladnih kapaciteta može se uraditi kroz javno-privatna partnerstva. Ništa od ovoga nije raketa nauka. Sve je već negde urađeno, samo ne kod nas.
Voćari u Potkozarju su ovih darna ivici. Neki od njih neće izdržati još jednu sezonu ovakvog pritiska. A kad voćar napusti zemlju, ona se ne vraća u proizvodnju naredne godine — zarasta u korov i zaborav. Trista tona kruške santa marija Mirka Petrovića iz Trebovljana ne čeka političke sastanke. Ona čeka nekoga ko će je pokupiti. I vreme ističe.
Izvor: Agro TV, 4. avgust 2026.
💬 0 comments