Zamislite da na tezgi stoji kilogram paradajza i kilogram svinjetine, a prodavac vam kaže da je paradajz skuplji. U nekim hrvatskim gradovima to nije hipotetska situacija — to je realnost u kojoj se građani trenutno nalaze, pokušavajući da nahrane porodice. Kilogram paradajza u Dubrovniku, Požegi, Puli i Zagrebu dostiže i sedam evra, dok čeri paradajz odlazi s tezge po deset evra po kilogramu. Da, dobro čitate — povrće je nadmašilo meso.
Šta se dešava preko Drine, a šta preko Dunava
Hrvatska nije Srbija, ali kada su u pitanju cene povrća i dinamika tržišta, razlike između naših poljoprivrednih realnosti su manje nego što mislite. Isti lanci snabdevanja, isti uvoznici, isti pritisak jeftinog uvoza iz Holandije i Španije, i isti rast troškova proizvodnje koji pritište domaće proizvođače s obe strane granice. Ono što se sada dešava u Hrvatskoj — paradajz po ceni telećeg mesa — je scenario koji se može dogoditi i na našim pijacama, i u nekim trenucima već se dešava u sitnom obimu. Paradajz nije ništa manje važan za srpsku trpezu nego za hrvatsku, a naši plastenici i polja su pod istim klimatskim i ekonomskim pritiscima.
Ko proizvodi, ko plaća, ko gubi
Vladimir Stoičev je čovek koji se bavi povrtarstvom još od 1950. godine. Danas gaji povrće na oko petsto kvadratnih metara intenzivne proizvodnje, što znači da radi pametno, na malom prostoru, sa visokim prinosima. Ali pamet ne plaća račune kada su mineralna đubriva, prihrana, sredstva za zaštitu bilja i radna snaga poskupeli koliko su poskupeli poslednjih godina. Stoičev je za Dnevnik Nove TV rekao da su upravo ti ulazi najviše poskupeli i da se to direktno preliva u cenu domaćeg paradajza.
A onda, kad domaći proizvođač stavi svoju cenu na osnovu realnih troškova, na tržište uđe uvoz.
Na hrvatsko tržište često stižu viškovi proizvodnje iz inostranstva, koji se prodaju po cenama nižim od tržišnih kako ne bi završili na otpadu. — Vladimir Stoičev, proizvođač povrća
E, tu leži srž problema. Holandija je do kraja prošle godine bila najveći dobavljač svežeg i rashlađenog paradajza Hrvatskoj, sa oko tri hiljade i šesto tona isporučenih količina. Te tri hiljade i šesto tona nisu tu zato što Hrvati vole holandski paradajz. Tu su zato što holandski staklenici proizvode viškove koji moraju negde da odu, a hrvatsko tržište je otvoreno i nezaštićeno dovoljno da te viškove upije po cenama koje domaći proizvođač ne može da prati.
Ista priča, drugo mesto. Srbija uvozi paradajz iz iste Holandije, iz Turske, iz Makedonije, iz Albanije. Naši plasteničari se žale na istu stvar — jeftin uvoz ruši cenu u sezoni kada domaći proizvođač treba da zaradi za godinu dana rada.
Mara iz Zagreba kaže da je sve strašno skupo za njihove plate i penzije, i da je to veliki pritisak na čoveka. Marko, koji dolazi iz Crne Gore, primećuje da su cene u Hrvatskoj više nego u njegovoj zemlji, ali da kvalitet domaćih proizvoda može donekle da opravda razliku. I tu je ključna reč — donekle. Jer donekle ne plaća račune u marketu.
Cena paradajza kao ogledalo poljoprivredne politike
Kada kilogram paradajza košta sedam evra, a kilogram svinjetine pet, nešto je duboko pogrešno u lancu od polja do trpeze. Problem nije u tome što je paradajz postao luksuz — problem je u tome što su troškovi proizvodnje narasli do nivoa koji domaći proizvođač ne može da pokrije bez cene koja odbija potrošača. Istovremeno, uvozni paradajz, pristigao iz holandskih staklenika gde subvencije i ekonomija obima rade u korist proizvođača, dolazi na naše tržište po ceni koja je ispod domaće.
To je sistemski problem, ne problem jednog proizvođača ni jedne pijace.
Sve je strašno skupo za naše plate i penzije. To je veliki pritisak na čoveka. — Mara, građanka Zagreba
U Srbiji smo svedoci slične dinamike, samo sa drugim brojevima. Naš prosek plate je niži, naši plastenici imaju manje subvencija, a naša Ministarstva poljoprivrede godinama obećavaju zaštitu domaće proizvodnje koja na terenu izgleda drugačije. Kada se na našoj pijaci pojavi paradajz iz Turske po sto dvadeset dinara, a domaći košta dvesta, potrošač glasa novčanikom. I ne možemo mu zameriti — njegova plata je ta koja određuje izbor.
Ali ono što potrošač često ne vidi jeste da jeftini uvozni paradajz nije jeftin zbog bolje proizvodnje. Jeftin je zato što je prekomerna proizvodnja koja bi inače završila na otpadu, i zato što zemlje izvoznice imaju mehanizme zaštite svojih proizvođača koje mi nemamo. Holandija ne šalje paradajz iz dobrote srca. Šalje ga jer ga mora negde da plasira, a naše tržište je otvoreno i nepripremljeno.
Šta ovo znači za srpskog povrtara
Naš povrtar koji gaji paradajz u plasteniku od pola hektara je u istoj poziciji kao Vladimir Stoičev sa svojih petsto kvadrata. Troškovi đubriva, zaštite i radne snage su porasli, a konkurencija uvoza pritišće cenu nadole u momentu kada bi proizvođač trebalo da zaradi. Razlika je u tome što hrvatski potrošač plaća sedam evra, a naš na pijaci možda dvesta dinara — ali u odnosu na našu platu, i to je mnogo.
Kvalitet domaćih proizvoda može donekle da opravda razliku. — Marko, posetilac iz Crne Gore
Rešenje nije u tome da zatvorimo granice. Rešenje je u tome da sistemski podržimo domaće proizvođače kroz subvencije za plastenike, kroz kontrolu kvaliteta uvoza, kroz oznake porekla koje potrošač može da pročita i razume. I kroz to da prestanemo da tretiramo povrtarstvo kao usputnu granu poljoprivrede. Paradajz, paprika, krastavac — to nije sporedna priča. To je ono što ljudi jedu svaki dan.
Na kraju, odluku donosi potrošač. Ali potrošač može da donese informisanu odluku samo ako zna šta kupuje, odakle dolazi i ko je proizveo. A dok to ne znamo — plaćamo sedam evra za paradajz ili kupujemo holandske viškove po ceni koja uništava našeg proizvođača. U oba slučaja, gubi onaj koji raste i onaj koji jede. Jedino ko uvek dobija je posrednik u lancu koji nikada nije ni video paradajz na tezgi.
Izvor: Agro TV, 5. avgust 2026.
💬 0 komentara