Dok su se juče na ulazu u fabriku koncentrata „Nektar" u Vladičinom Hanu pojavili natpisi sa cifrom od osamnaest dinara po kilogramu, voćari u sedam opština Pčinjskog okruga shvatili su da im ovogodišnji izuzetno rodna sezona donosi gorak paradoks — obilje koje se ne isplati. Umesto da berba bude slavlje, pretvorila se u kalkulaciju preživljavanja.
Tržište koje guta rod
Pčinjski okrug decenijama spada u najvažnije voćarske regione južne Srbije. Površine pod šljivom u opštinama Vranje, Vladičin Han i Trgovište su najveće kada je reč o voćarstvu u ovom delu zemlje, a sorte koje dominiraju — „čačanka rana" i „stenlej" — upravo su one koje daju najveći prinos u industrijskoj preradi. Ove godine, priroda je bila darežljiva do te mere da je ponuda premašila apsorpcioni kapacitet svih otkupljivača u regionu.
Problem nije samo u količini. Različit kvalitet plodova koji pristiže na otkupna mesta dodatno pritiska cenovnik, jer otkupljivači ne prave finu razliku između krupnih, zrelih plodova i onih manjih ili manje ujednačenih. Osamnaest dinara je osamnaest dinara — za sve. A ta jednaka cena za nejednak kvalitet je upravo ono što voćare najviše boli.
Fabrika na ulazu i tabla sa cenom
Kompanija „Nektar" iz Vladičinog Hana godinama predstavlja jednu od ključnih tačaka otkupa šljive na jugu Srbije. Njena fabrika koncentrata prima sve vrste, što u praksi znači da je i najmanja džanarika i najlepša čačanka rana završavaju u istoj proizvodnoj liniji. Logika industrije je jasna — koncentrat ne pita za sortu, pita za količinu.
Ali ta ista logika sada radi protiv proizvođača. Kada je ponuda ogromna, otkupljivač nema razloga da podiže cenu. Tržišna klapna se zatvorila na osamnaest dinara i to je poruka koju voćar čita na samom ulazu u fabriku — pre nego što istovari ni jednu kutiju.
„Velika količina i različiti kvalitet snizili su otkupnu cenu koja je za većinu voćara na jugu Srbije gotovo neprihvatljiva. Izbor je jednostavan, ko neće da preda šljivu otkupljivačima pretvoriće je u sirovinu za pečenje rakije." — Borivoje Ilić, voćar iz sela Pavlovac
Borivoje Ilić iz sela Pavlovac je jedan od onih voćara koji su prošli kroz sve faze ove sezone — od cvetanja, preko zalivanja i neizvesnosti, do berbe koja sada gubi smisao. Njegove reči „gotovo neprihvatljiva" nisu frustracija jednog čoveka — to je dijagnoza celog regiona.
Sortiment koji ne štedi ni rod ni razočaranje
Pčinjski okrug nije monokultura. Pored dominantnih sorti — čačanke rane i stenleja — prisutne su i džanarika, sitnija ali otporna sorta koja daje stabilne prinose godinama, kao i lokalne sorte koje se tradicionalno koriste za industrijsku preradu u rakiju. Upravo ta raznolikost, koja bi inače bila prednost diversifikacije, sada postaje problem — jer sve te sorte pristižu na otkup istovremeno, u istoj nedelji, na istu rampu.
Kada tri različite sorte zriju u istom prozoru od desetak dana, tržište se guši. Nema postepenog dotoka, nema vremenske raspodele koja bi otkupljivaču dala prostor da diferencira cenu. I tako se čačanka rana, koja bi u prosečnoj godini mogla da dostigne znatno višu otkupnu cenu, gubi u masi plodova koji se mere vagom, a ne kvalitetom.
„Kada ti je roda dobra, ti misliš da si dobio bitku. A onda vidiš osamnaest dinara na tabli i shvatiš da si zapravo izgubio." — izjava voćara iz okoline Vranja, zabeležena tokom berbe
Manje je džanarika, ali i nje ima dovoljno da ne utiče na povećanje cene. Lokalne sorte, koje nemaju trgovačko ime ni brendiranu ambalažu, odlaze isključivo u kazan — i tu priča o vrednosti prestaje da se meri dinarima po kilogramu, a počinje da se meri litrima rakije i nadom da će ta rakija naći put do kupca po pristojnoj ceni.
Šta osamnaest dinara znači za računicu
Da bismo razumeli zašto je osamnaest dinara „gotovo neprihvatljivo", treba pogledati šta stoji iza tog kilograma šljive. Proizvodnja košta — sadnja, đubrivo, zaštita, orezivanje, berba. Berba je poseban članak: južna Srbija već godinama ima problem sa radnom snagom, sezonski radnici su skupi ili ih nema, a voćar koji ima pet hektara pod šljivom mora da angažuje ekipu koja će brati danima. Svaki od tih dana se plaća.
Kada se saberu ulaganja i podeli sa kilogramima dobijene šljive, osamnaest dinara često ne pokriva ni trošak berbe. A kamoli da ostane prostor za dobit. Ovo je suština onoga što Ilić iz Pavlovca kaže kada govori o „gotovo neprihvatljivoj" ceni — nije to hir, nije to nezadovoljstvo, to je matematika koja ne štima.
A onda se pojavi pitanje koje voćar sebi postavlja svake godine, ali sve glasnije: da li uopšte isplati držati šljivik? Da li je bolje preorati i preći na nešto drugo? Problem je u tome što „nešto drugo" na jugu Srbije nije mnogo opcija — voćarstvo je tradicija, infrastruktura i tržište su tu, a preoravanje pet hektara zasađenih šljivom je ne samo gubitak investicije već i gubitak identiteta gazdinstva.
„Ili predaješ po osamnaest dinara i gubiš, ili pečeš rakiju i čekaš godinu dana da je prodaš. Treće opcije nema — osim da ne bereš uopšte." — komentar voćara iz Trgovišta tokom berbe
Analiza: sistem koji nagrađuje obilje, kažnjava proizvođača
Ovo što se dešava u Pčinjskom okrugu nije izolovan slučaj. To je simptom hroničnog problema srpske poljoprivrede — otkupne cene koje padaju kada je rod dobar, a ne rastu proporcionalno kada je rod loš. Proizvođač je uvek na gubitnoj strani tog ciklusa. Loša godina znači manje šljive i manje novca, dobra godina znači više šljive i — opet manje novca po kilogramu.
Industrija koncentrata, kakva je „Nektar" u Vladičinom Hanu, funkcioniše po logici sirovinske baze — njoj treba volumen, a ne premium kvalitet. To je legitiman biznis model, ali on po definiciji ne nagrađuje voćara koji ulaže u kvalitet sorte i negu voćnjaka. Kada se sve plaća osamnaest dinara, nema podsticaja za bolju poljoprivrednu praksu. A bez tog podsticaja, kvalitet pada, a sa njim i konkurentnost srpske šljive na tržištima gde bi mogla da se plasira kao premium proizvod.
Rakija kao alternativa ima svoju logiku, ali i svoje ograničenje. Ne svako ko ima šljivik ima i kazan, i prostor, i znanje za pečenje, i — što je najvažnije — kanal prodaje. Rakija se ne proda preko noći. To je novac koji se vraća za šest, dvanaest, možda osamnaest meseci. A voćar ima račune danas, ne sledeće godine.
Rešenje nije u tome da se pojedinac snalazi. Rešenje je u institucionalnom pristupu — minimalne otkupne cene, državne intervencije kada tržište padne ispod granice pokrića troškova, organizovana kupovina za škole, bolnice, javne ustanove. Srbija godišnje uvozi hiljade tona voća dok domaći proizvođač ne može da proda ono što je na stablu. To je paradoks koji traje decenijama i koji nijedna vlada dosad nije ozbiljno adresirala.
Osamnaest dinara po kilogramu šljive u Vladičinom Hanu nije samo cifra — to je poruka sistemu da ne funkcioniše. A dok se ta porika ne čuje, voćari južne Srbije će nastaviti da biraju između dva gubitka i da se pitaju zašto su, zapravo, posadili šljivu.
Izvor: AgroFin, 6. avgust 2026.
💬 0 komentara