Peleta ima, panike nema – profesor Glavonjić razotkrio ko zarađuje na lažima o nestašici

Ko god je ovog leta prošao pored bilo kog većeg stovarišta u Srbiji, video je istu sliku: kamioni se istovaruju, džakovi peleta slažu se u redove, a na nalepnicama cene koje rastu brže od živine. A onda u medijima – priče o nestašici, o listama čekanja, o panici koja tera ljude da kupuju po svaku cenu. Profesor Branko Glavonjić sa Šumarskog fakulteta u Beogradu kaže dovoljno jasno: to su laži. Peleta ima, i to u dovoljnim količinama za sve koji žele da se greju na ovaj ogrev – samo što neko od te laži živi.

Zašto se ovo dešava baš sada

Grejna sezona još nije ni počela, a tržište peleta već mesecima pulsira kao da je usred januara. Prošle zime su građani naučili lekciju na teži način – ko je čekao jesen da kupi pelet, taj je ili platio više ili je ostao bez zaliha. Ove godine je većina krenula ranije, tokom leta, upravo onako kako su stručnjaci i preporučivali. Logično bi bilo da to smiri tržište. Umesto toga, cene su otišle gore, a priče o nestašici su počele da se šire poput korova. Neko od toga ima koristi, a to nije ni proizvođač ni potrošač – to je trgovac koji prodaje strah umesto ogreva.

Istraživanje koje razbija mit

Glavonjić nije pričao napamet. Kaže da je sprovedeno istraživanje o snabdevenosti stovarišta proteklih dana, i rezultati su nedvosmisleni – veliki snabdevači nemaju nikakvih problema da isporuče sve tražene količine. Nema ograničenja po pitanju količina, nema potrebe za listama čekanja, situacija je redovna. Građani su poslušali savet i krenuli u nabavku tokom leta, ne čekajući zimu kao prošle sezone, i upravo zato sistem radi kako treba – na strani ponude.

Problem postoji, ali je lokalizovan. Manja stovarišta nemaju ekonomsku snagu da prime sve porudžbine i isporuče ih u kratkom roku. To nije nestašica peleta – to je nestašica kapitala kod malih trgovaca. Razlika je ogromna, a u javnosti se namerno brka. Neko od toga pravi priču, neko od toga diže cene.

Vesti da peleta nema nisu tačne. Veliki snabdevači nemaju problema da isporuče sve tražene količine i nema potrebe za čekanjem na isporuku. – prof. Branko Glavonjić, Šumarski fakultet u Beogradu

A onda dolazimo do brojki koje bole. Cena peleta je neosnovano povećana na četrdeset hiljada do četrdeset četiri hiljade dinara po toni. Glavonjić kaže da trgovci treba da sednu sa Ministarstvom energetike i objasne zašto tona košta toliko, ako za tim nema potrebe. Ministarstvo je, kako on ističe, mnogo učinilo da se uvede red na ovo tržište, ali očigledno nije dovoljno – jer cena i dalje ne prati realnost troškova proizvodnje.

Ovo je ključni trenutak cele priče. Ako proizvođač peleta u Srbiji ima sirovinu, ima kapacitet, ima radnu snagu i isporučuje količine bez problema – zašto tona košta četrdeset četiri hiljade dinara? Ko tu razliku džepari, i na kojem računu? To su pitanja koja bi trebalo da postavi Ministarstvo, a ne novinar.

Samouništenje tržišta koje hrani same trgovce

Evo šta Glavonjić vidi, a što mnogi trgovci ne žele da vide. Ako se ova cena od četrdeset do četrdeset četiri hiljade dinara zadrži dugoročno, grejanje na pelet postaje neisplativo. Troškovi bi se izjednačili sa grejanjem na struju po sadašnjim cenama. A kada se to desi, ko će kupovati pelet? Ko će instalirati peletne kotlove? Ko će ulagati u ovu infrastrukturu?

Trgovci koji sada dižu cene urušavaju tržište od kojeg i sami žive. Kratkoročna zarada dugoročno ubija celu industriju. To je logika koja je već uništila mnoge poljoprivredne i prehrambene lance u Srbiji – povremena pohlepa koja pojede budućnost.

Urušavaju tržište oni koji od tog tržišta i žive. Ako se ova cena drži dugoročno, grejanje na pelet će se pokazati kao neisplativo. – prof. Branko Glavonjić, Šumarski fakultet u Beogradu

Ovo nije samo priča o peletu. Ovo je priča o srpskom tržištu uopšte. Isti scenario smo videli kod đubriva, kod semena, kod pesticida – proizvođač isporučuje, a trgovac na malo dodaje maržu koja nema nikakve veze sa stvarnim troškovima. Poljoprivrednik zna koliko ga košta tona đubriva kada ga proizvođač isporuči, i zna koliko ga košta kada ga kupuje u lokalnoj radnji. Razlika je često trideset do pedeset procenata, a objašnjenje je uvek isto – "tržište tako radi". Ne, tržište ne radi tako. Tržište ovako radi kada nema kontrole.

Glavonjićev predlog je jednostavan i logičan – zajednički sastanak Ministarstva energetike, Privredne komore Srbije, proizvođača i prodavaca peleta. Na tom sastanku bi se rešilo pitanje veštačkih nestašica i preispitalo zašto je ogrev toliko poskupeo. Javnosti bi se konačno rekla prava istina – da peleta ima dovoljno i da su liste čekanja pozorište za javnost.

Pitanje je samo da li će se taj sastanak održati pre nego što počne grejna sezona, ili ćemo čekati da prvi mraz pokaže ko je imao pravo.

Šta ovo znači za ljude na terenu

Za poljoprivrednike koji koriste pelet za grejanje stajskih objekata, plastenika ili sopstvenih domova, ova priča je direktan udarac u budžet. Mnogi od njih su uložili u peletne kotlove upravo zato što su računali da je ovaj ogrev jeftiniji od struje i stabilniji od gasa. Sada, sa cenom od četrdeset četiri hiljade dinara po toni, ta računica pada u vodu. I onda se postavlja pitanje – zašto uopšte ulagati u peletnu infrastrukturu ako vas trgovac može preko noći učiniti nekonkurentnim?

Glavonjić to vidi jasno. Kaže da bi dugoročno zadržavanje ovih cena bilo loše i za trgovce i za proizvođače. Jer kada potrošač odustane od peleta, trgovac ostaje bez kupca, a proizvođač bez porudžbina. Krug se zatvara, i svi gube – osim onih koji su u međuvremenu napunili džepove.

Ministarstvo energetike je, prema rečima profesora, mnogo učinilo da se uvede red na tržište peleta. Ali očigledno nije učinilo dovoljno u kontroli cena. Jer red u isporuci bez reda u cenama je pola posla. A pola posla u srpskoj poljoprivredi i energetici je često gore od nikakvog – jer stvara privid da je sistem regulisan, dok u stvarnosti samo tiho radi na drugom mestu.

Profesor Glavonjić je rekao ono što mnogi misle, a malo ko govori javno. Peleta ima – nestašice nema. Ono što imamo je nesavesno tržište koje se hrani strahom potrošača. Dok se Ministarstvo, Privredna komora i trgovci ne sastanu i ne stave brojke na sto, građani će plaćati cenu koju niko ne može da obrazloži. A u ovoj zemlji to već znamo – kad niko ne odgovara na pitanja, uvek neko drugi plaća račun.

Izvor: Agro TV, 5. avgust 2026.