Zamislite berbu maline u avgustu u Podrinju. Sunce stoji tačno iznad glave, nema ni mrve hlada jer su redovi voća okrenuti ka svetlosti, a vi sa kofom okačenom o pojas morate da skinete svaki plod pre nego što omekša i izgubi cenu. U jedanaest sati već osećate kako vam se mozak muti, ali berba ne trpi čekanje – rok za hladionicu je isti, bez obzira I upravo u tom trenutku, više od bilo kog inspektora ili papira, odlučuje se da li će vam neko obezbediti stvarnu, a ne samo formalnu zaštitu.
U Upravi za bezbednost i zdravlje na radu pri Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja ovih dana razmatraju da postojeće smernice za rad na visokim temperaturama podignu na nivo zakonske obaveze. Reč je o dokumentu koji je prvi put objavljen 2013, revidiran prošle godine, a koji je dosad bio samo preporuka. Lepo napisan papir – ali papir bez zuba.
Zašto je baš poljoprivreda najugroženija
Zvanično, poljoprivreda spada u grupu delatnosti koje su najviše izložene toplotnom riziku – uz građevinarstvo, komunalce, hitne službe i rad na dalekovodima. Problem je što se u voćnjaku ili na njivi ne možeš sakriti. Kada je pšenica spremna za kombajn, ili kajsija za berbu, proizvođač nema tu mogućnost da kaže: „Hajdemo sutra, hladnije je". Priroda nema poslovnik.
Zato je važno što se u Ministarstvu razmatra prelazak sa preporuka na obavezne mere. Jer leta u Srbiji više nisu „samo vruća" – sve češće donose temperature koje prelaze četrdeset stepeni celzijusa u hladu. A na otvorenom polju, osećaj je pet-šest stepeni viši.
Šta tačno propisi nalažu, a šta je realnost
Mira Božić iz Uprave za bezbednost i zdravlje na radu navodi jasne smernice: poslodavac je dužan da obezbedi bezbedne uslove, iako ne može da utiče na spoljnu temperaturu. Konkretno, to podrazumeva da se najteži fizički poslovi obavljaju u hladnijem delu dana, da radnici imaju češće pauze i rotaciju, da imaju pristup rashlađenoj vodi i prostoru za odmor u hladu, i da budu upoznati sa simptomima toplotnog stresa.
Poslodavac je dužan da zaposlenom obezbedi rad na radnom mestu gde su primenjene sve mere bezbednosti i zdravlja na radu. Na spoljne temperature ne može da utiče, ali može da organizuje posao tako da se težak fizički rad ne obavlja u najtoplijem delu dana, da se zaposleni češće smenjuju i imaju redovne pauze. — Mira Božić, Uprava za bezbednost i zdravlje na radu
U praksi to znači da bi svaki voćar koji angažuje berače, ili ratar koji upošljava kombajnera, morao da ima plan zaštite od sunca. Zvuči lepo, ali ko proverava? Na stotine hiljada parcela širom Srbije, inspekcija fizički ne može da stigne svuda.
Sezonski radnici: između plate i zdravlja
Posebna priča su sezonski radnici. Oni su najranjivija karika. Kada se berba obavlja po principu „što pre to bolje", a temperatura u podne pređe 40 stepeni, čovek između obaveze i zdravlja najčešće bira – obavezu. Zato što misli da trampi, zato što nema alternativu, zato što poslodavac ćuti ili vrši pritisak.
Prvi simptomi toplotnog udara su podmukli: glavobolja, vrtoglavica, mučnina, umor, grčevi u mišićima, konfuzija. Ako se u tom momentu ne prekine rad i ne pozove Hitna pomoć, može doći do ozbiljnih posledica. To nije samo zdravstveni problem – to je direktan udar na produktivnost i na ljudski život.
Šta ovo znači za srpsku poljoprivredu
Analiza je gorka, ali je moramo izvući na videlo. Trenutne smernice postoje već trinaest godina, ali su u velikoj meri ostale mrtvo slovo na papiru. Poljoprivredni proizvođači su pod stalnim pritiskom tržišta, rokovi su neumoljivi, a sezonski radnici često nemaju ni svest ni snagu da zahtevaju svoja prava. Ako smernice postanu zakonski obavezujuće, biće jasnije šta poslodavac mora da obezbedi – ali i šta može da sankcioniše onaj ko ne obezbedi.
Međutim, najveći problem nije u pisanju propisa. Najveći problem je kontrola. U poljoprivredi, gde se rad odvija na desetinama hiljada parcela širom zemlje, inspekcijski nadzor je gotovo nemoguće sprovesti u potpunosti. Bez adekvatnih inspekcija i stvarnih sankcija, ove mere ostaju samo još jedan lepo napisan dokument na polici.
Zaključak
Srbija je zakoračila u eru ekstremnih vrućina, a poljoprivreda je na prvoj liniji fronta. Pitanje da li će smernice za rad na visokim temperaturama postati obavezne manje je pravno, a više egzistencijalno. Jer radnik na njivi ili u voćnjaku ne pita za zakon kad sunce prži – on pita za vodu i za hlad. Ako država ne obezbedi da ta pitanja dobiju odgovor, ostajemo u svetu dobrih namera i loših praksi. A od toga ne može da se sakrije ni jedan proizvođač, ni jedan berač – ni jedan čovek na srpskom suncu.
Izvor: Agro TV, 8. avgust 2026.
💬 0 comments