Kad Srem uzima petsto, a Podrinje trista – ista jagnjad, dva sveta

Ko je juče odvezao jagnje u sremsku klanicu, izašao je sa petsto dinara po kilogramu. Onaj iz Loznice koji je isto uradio – dobio je trista dvadeset. Isto grlo, isti mesec, ista država. A razlika od sto osamdeset dinara nije samo broj – to je porodici sa dvadeset jagnjadi gubitak od nekoliko hiljada dinara. STIPS izveštaj za prvu sedmicu avgusta nije doneo ništa novo, samo je još jednom pokazao koliko duboko srpsko stočarstvo pati od bolesti koja se zove regionalna nepravda.

Geografija kao presudni faktor

Dok se u Sremskom regionu cena jagnjadi popela na petsto dinara i tako postala najviša u celoj Srbiji ove sedmice, Podrinjski region je ostao na drugoj strani spektra. Tamo jagnjad jedva dostiže trista dvadeset dinara po kilogramu. I to nije samo jednosmerna razlika – cena je u odnosu na prethodni period čak i pala. Obim ponude u Podrinju bio je dobar, ali otkup slab. Drugim rečima, grla ima, ali nema ko da ih kupi po ceni koja pokriva troškove.

Kad jagnje padne ispod 350 dinara, nema računice ni za hranu, a kamoli za zaradu. Mi u Podrinju nemamo izbora – ko nema svoj transport, prodaje po ceni koju ponude — Milan Petrović, odgajivač ovaca iz okoline Loznice

Mačvanski region je nešto bolje prošao – tamo je cena skočila na četristo deset dinara, ali i dalje je skoro sto dinara niža od sremske. Na pijaci u Kraljevu jagnjad i jarad se prodaju po četristo dinara, što je sredina, ali daleko od sremskog vrha.

Junad tone, telad i dalje drži

Iz STIPS izveštaja iz Kikinde vidi se i da tovna junad preko 480 kilograma u Srednjem Banatu gubi tlo pod nogama – cena je pala na dominantnih 430 dinara po kilogramu. U Mačvi je još gore: junad se prodaje po 350 dinara. Sa druge strane, telad SM rase u Raškom regionu drži cenu od 900 dinara po kilogramu, a tovni bikovi iste rase preko 500 kilograma idu po 450 dinara. Krave za klanje su na 260 dinara – gotovo pa cena otpada.

Svinjogojci su u nešto boljoj poziciji. U Podrinju su klaničari po višim cenama otkupljivali prasad od 16 do 25 kilograma – 350 dinara po kilogramu, a tovne svinje od 80 do 120 kilograma po 190 dinara. U Sremu su tovljenici dostigli 200 dinara, a u Kraljevu prasad je porasla na 300 dinara.

Hronična bolest – monopol logistike

Iza ovih brojki ne stoji nikakva misterija. Srem je tradiconalno stočarski centar sa gustim klaničnim kapacitetima, dobrom putnom mrežom i jakim otkupljivačima. Podrinje, sa druge strane, ima probleme sa infrastrukturom i mali broj klaničara koji diktiraju cenu. Kad nema konkurencije, stočar nema izbora – prodaje po ceni koju mu ponudi jedini lokalni otkupljivač.

Ovo nije izolovan slučaj. Već godinama unazad isti obrazac se ponavlja: centralna i zapadna Srbija su u podređenom položaju, dok Vojvodina i Srem povlače više cene. Državne mere za izjednačavanje regiona nisu dale rezultata. Subvencije za transport, izgradnja novih klaničnih kapaciteta u Podrinju, jačanje zadruga – sve su to teme o kojima se priča na sastancima, ali na terenu se ništa ne menja.

Šta ovo znači za običnog stočara

Praktično, jedina šansa za bolju cenu je da sam organizuje transport do sremskih klanica. Ali to košta goriva, vremena, a kod manjih proizvođača često i nema adekvatnog vozila za prevoz stoke. Onaj ko ima dvadeset jagnjadi, teško da će da troši novac na prevoz ako mu ponuda na licu mesta iznosi 320 dinara. I tako začarani krug ostaje: slabija ponuda u Podrinju vodi do slabijeg otkupa, slabiji otkup vodi do nižih cena, a niže cene teraju stočare da smanjuju proizvodnju.

Država bi morala da prepozna ovaj problem kao sistemski. Nije dovoljno dati subvenciju po grlu ako će stočar na kraju prodati jagnje po ceni koja mu ne pokriva ni hranu. Potrebne su mere koje će podstaći klaničare da dođu u Podrinje, Mačvu i druge zapostavljene regione. Ili bar da omoguće stočarima da lakše transportuju svoju stoku do mesta gde se cena formira fer.

Do tada, STIPS izveštaj iz sedmice u sedmicu beleži istu priču: jedni dobijaju petsto, drugi trista dvadeset. I dok se na vlasti kunu u regionalni razvoj, stočar iz Loznice i dalje gleda kako mu kolega iz Srema uzima sto osamdeset dinara više za istu krv i istu muku.

Izvor: AgroFin, 8. avgust 2026.