Malom mestu u Šumadiji trebalo je samo dve godine da sa sedamsto kilograma skoči na 2,3 tone izvoza u Kinu. Zvuči skromno, ali kad znate kako je prošla sezona iza nas – onda znate i da iza svake tegle meda stoji i više od borbe sa prirodom. Pogon „Naš med“ iz Rače poslao je početkom jula novu pošiljku bagremovca u azijskog džina, upakovano u tegle od 250 i 500 grama, baš kako kineski kupac voli. A pčelari iz ovog kraja, njih sto pedesetak, već dižu glavu – ove godine imaju šta da ponude. I to nije mala stvar.
Godina koja je mogla da bude nula – ali nije
Prošla sezona bila je, blago rečeno, katastrofa. Bagrem nije rodio, livade su presušile, a pčelari su gledali u prazne košnice. U Rači, gde je bagremov rod osnov za preživljavanje desetinama porodica, praktično nije bilo prinosa. Ove godine, eto, priroda se iskupila. Goran Nedeljković, čovek sa osamdeset košnica i više od dve decenije staža, kaže da je prosečno vadio između petnaest i dvadeset kilograma po košnici. U normalnim godinama to je solidan prosek. Posle prošlogodišnje nule – to je bogatstvo.
Ali nije samo količina u pitanju. Kvalitet ovogodišnjeg bagremovca je odličan – niska vlažnost, visok sadržaj šećera, onaj svetli med koji Kinezi traže. Jer kinesko tržište nije za svakoga. Oni hoće sertifikate, analize, precizno deklarisanje. To je filter koji odvaja ozbiljne od ovih drugih. „Naš med“ iz Rače prošao je i drugu isporuku, i to početkom jula. Iza toga stoji sistem, ne samo srećna sezona.
Imamo uverenje, a to potvrđuje i ova isporuka za Kinu, da ćemo ispuniti sve zahteve i parametre tog rigoroznog tržišta – Dragan Milovanović, član Nadzornog odbora Pogona „Naš med“
Porodične košnice i četiri tone nade
Dok Goran računa svoje košnice, porodica Stevanović iz istog kraja ima drugu perspektivu. Oni se pčelarstvom bave skoro pola veka – generacijski posao, kako to kod nas biva. Nenad Stevanović, koji danas vodi gazdinstvo, ove godine je od bagrema skinuo četiri tone meda. Za jedno porodično gazdinstvo to nije mala stvar. Četiri tone – to je petnaestak hiljada tegli od 250 grama, ili osam hiljada onih od pola kilograma.
Kad taj med krene dalje – bilo u Kinu, bilo u domaće markete (a „Naš med“ je od 2020. na policama širom Srbije) – pčelari gledaju cenu. I tu dolazi ključno pitanje: hoće li otvaranje kineskog tržišta podići otkupnu cenu bagremovca? Nenad Stevanović se nada da hoće. Logično je – nova tražnja pritiska otkupljivače da daju bolju cenu. Ali logika na srpskom tržištu meda, kao što znamo, nije uvek imala veze sa zdravim razumom.
Razlog za duži put meda od Rače do Pekinga leži, između ostalog, i u Sporazumu o slobodnoj trgovini koji je Srbija potpisala sa Kinom. To nije samo zvanična fraza – to znači niže carine, lakšu proceduru i, što je najvažnije, predvidiv put za robu. Pčelari to osećaju kroz povećanje količina: jeste skromno Iza toga stoji sistem.
Šta ovo znači za čoveka sa košnicama u Šumadiji
Kad sve saberete – bolji prinosi, kineski sporazum, prve pošiljke koje su prošle rigorozne kontrole – dobijate nadu. Ali nada nije otkupna cena. Pčelari iz Rače su na dobrom putu, ali pitanje je šta će biti sa ostalim osam hiljada registrovanih pčelara u Srbiji. Jer Kina neće uzeti sav med – ona bira ko će da prođe. Oni koji imaju higijenske standarde, laboratorijske analize, pakovanje i sertifikate.
Zato je ovaj izvoz iz Rače važniji nego što na prvi pogled izgleda. On pokazuje da je moguće – da i mali pčelari, udruženi u pogon, mogu da izvezu u treću svetsku silu. Ali isto tako pokazuje i gde su slabosti: bez udruživanja, bez standardizacije, većina srpskog meda ostaje na domaćem tržištu, gde ga otkupljivači često cene manje nego što vredi. A tu je i druga strana medalje – bagremovac je najtraženiji srpski med, ali i najugroženiji. Klimatske promene, suše, nestanak bagremovih šuma – sve to pritišće proizvodnju. Ove godine je rodilo, sledeće ne mora. Zato je pitanje cene i tržišta još urgentnije.
Urednička crtica – šta Rača poručuje ostatku Srbije
Sejo ovde mora da kaže ono što misli. Izvoz u Kinu je dobra vest, niko to ne osporava. Ali neka niko ne misli da će azijski džin rešiti probleme srpskog pčelarstva. Prvo, količine koje izvozimo su smešne u odnosu na potencijal – dvadeset, trideset tona godišnje nije ni kap u moru. Drugo, održivost ovog posla zavisi od toga hoće li domaći otkupljivači shvatiti da više ne mogu da diktiraju cene kad im se pojavi alternativa.
Pčelari iz Rače već ove godine, kažu, osećaju da bi moglo bolje. Ako se trend nastavi, ako kineska potražnja poraste, ako se otvore i druga azijska tržišta – onda će i cene u Srbiji morati da se pomere. Jer bagremov med ne može večno da se prodaje po ceni kojom bi se prodavao suncokretov. Ko to ne razume, neka pogleda kako je krenulo sa malinama pre dvadeset godina. Ista priča, drugi proizvod.
Izvor: Agro News, 10. avgust 2026.
💬 0 komentara