Kad četiri fabrike utihnu: Sistem Majevica na prodaju za 233,6 miliona dinara

Zamislite 53 objekta na jednoj parceli. Hladne hale u kojima su decenijama zujale mašine, gde se toči metal i sklapaju pumpe, cisterne, traktori. Onda zamislite još dva objekta pored. I sve to – ćuti. Ovog septembra, četiri preduzeća iz nekadašnjeg sistema Majevica u Bačkoj Palanci izlaze na javno nadmetanje kao jedna celina. Početna cena je 233,6 miliona dinara, što je otprilike dva miliona evra. Pitanje je samo da li će se naći neko ko je spreman da povrati bar deo one stare snage.

Kako je moćni sistem dospeo do tačke bez povratka

Nije bilo tako davno kada je Majevica bila stub domaće poljoprivredne mehanizacije. Iz Bačke Palanke su izlazili traktori, pumpe za navodnjavanje, cisterne za prevoz mleka, livnički proizvodi i mašine-alatke koje su radile na njivama širom Srbije. Onda su došli privatizacija, tržišni pritisci, gomilanje dugova, i na kraju – stečaj. Scenario koji se, nažalost, previše dobro pamti u domaćoj industriji.

Danas su u prodaju upućeni Majevica Holding, Majevica-Pumpe i Cisterne, Majevica-Livnica i Majevica-Mašine Alatke. Svi su na istoj adresi u Bačkoj Palanci, a zajednički izlaze na javno nadmetanje kao pravna lica. Nadmetanje je zakazano za 10. septembar, i ovo je prvi krug – ako prođe bez kupca, cena će ići naniže.

Šta se tačno nudi – i šta sve ide u paketu

Srce ponude je fabrički kompleks od 53 objekta izgrađen na jednoj katastarskoj parceli, uz još dva objekta na susednoj. To nije samo gomila starih hala – to je infrastruktura koja bi, u pravim rukama, mogla ponovo da proizvodi. U prodaju ulazi i individualni žig sa pravom prvenstva od 24. marta prošle godine, što znači da ime Majevica, iako narušeno, i dalje ima neku vrednost.

Pokretna imovina je kompletan paket mašina, alata i opreme koja je decenijama služila za proizvodnju. Stečajni upravnik procenio je da je celina vrednija od pojedinačnih delova – zato se ide na zajedničku prodaju. Pitanje je da li će investitori prepoznati priliku ili će, kao u drugim stečajevima, kompleks završiti kao deponija za reciklažu.

\n

Ovo je poslednja šansa da se sačuva ono što je ostalo od proizvodnog sistema koji je imao kapacitet da proizvodi konkurentnu poljoprivrednu mehanizaciju. Ako se ne nađe ozbiljan kupac, kompleks će se rasprodati u delovima, a sa njim i svaka šansa za obnovu. — izvor blizak stečajnom postupku, anonimno

\n

Refleksija na terenu

Ono što ovaj slučaj otvara jeste pitanje na koje nema lakog odgovora. Za radnike koji su godinama dolazili u ove hale, prodaja na javnom nadmetanju nije samo vest – to je sudbina. Mnogi su ostali bez posla još pre stečaja, nadali se da će se nešto desiti. Sada se nema više čemu nadati osim mogućnosti da neki ulagač, možda iz oblasti poljoprivrede, prepozna vrednost u ovom sistemu i pokuša da ga podigne iz pepela.

Sa druge strane, 233,6 miliona dinara nije mali iznos – to je otprilike dva miliona evra. Za taj novac može se kupiti ozbiljna poljoprivredna mehanizacija iz uvoza. Ali pitanje je da li je pametnije uložiti u postojeći proizvodni pogon koji već ima infrastrukturu i znanje, ili krenuti ispočetka.

Šta ovo znači za domaću poljoprivredu

Svaki put kada jedna fabrika ode u stečaj, cela jedna grana industrije gubi korak. U ovom slučaju, gubitak Majevice direktno utiče na domaće proizvođače koji su se oslanjali na njihove delove, pumpe za navodnjavanje, cisterne za prevoz mleka ili mašine-alatke za obradu metala. Uvozna mehanizacija je skuplja, često nepouzdanija u servisu, a domaće znanje nestaje brže nego što se stvara.

Pored toga, sam sistem prodaje kao pravna lica nosi rizik da se kupac pojavi isključivo radi imovine – zemljišta i objekata – i da proizvodnja zauvek prestane. Prava šteta za poljoprivredu ne bi bila samo gubitak poslova, već i gubitak proizvodnog kapaciteta koji je mogao da služi kao oslonac domaćem selu.

Autorski stav – Sejo kaže

I da se razumemo – niko ne krivi stečajne upravnike što pokušavaju da izvuku maksimum iz situacije koja je ionako loša. Prodaja u celini ima smisla, i cena je realna s obzirom na obim imovine. Ali ono što me brine jeste odsustvo strategije na nivou države. Nema programa da se ovakvi sistemi sačuvaju, nema podsticaja za domaće investitore da uđu u kupovinu i obnovu. Prepustiti sve tržištu znači da će fabriku u Bačkoj Palanci kupiti neko ko gleda samo kvadrat i cenu cigle, a ne njene proizvodne kapacitete.

Septembarsko nadmetanje pokazaće koliko smo spremni da branimo ostatke domaće industrije. Ako kupac bude ozbiljan proizvođač – možemo da pričamo o novom početku. Ako ne – ostaće samo 53 objekta na jednoj parceli, i još jedan grad koji je izgubio nešto više od posla.

Izvor: Biznis.rs, 11. avgust 2026.