Banatska Topola, selo koje ne biste primetili ni na mapi Vojvodine, ovog vikenda je postalo mesto gde se vreme merilo drugačije – ne satima, već mirisom ribe i dimom drveta. Dvadeset šest ekipa iz celog regiona okupilo se na sedamnaesti „Topolski kotlić“, događaj koji već godinama dokazuje jednu stvar: dobra čorba ne oprašta greške, ali selo bez ovakvih manifestacija nema ni šansu.
A pobednik je čovek kojeg bi svaki takmičar poželeo da vidi na svom mestu. Nikola Savić iz Novog Sada, sa šest pehara na sedam takmičenja ove sezone, u Banatsku Topolu doneo je i – klasu koja se ne kupuje u prodavnici.
Veliki kotlić malog sela
Organizator je Udruženje ljubitelja prirode „Mrena“, koje iz godine u godinu pravi ono što retko ko ume – od malog događaja pravi brend. Predsednik udruženja Marko Tintor ne krije ambiciju, a njegove reči su odjeknule među ekipama: „Težimo ka tome da svake godine uvećavamo takmičenje, da, iako smo malo selo, po kvalitetu budemo među prvim programima u Vojvodini.“ I to nije fraza – kad u selu koje nema ni pet hiljada duša uspete da okupite dvadeset šest ekipa, vi ste već pobedili.
Događaj podržava Grad Kikinda, što pokazuje da lokalna vlast u ovom delu Vojvodine prepoznaje vrednost tradicije. Bojan Mikalački, član Gradskog veća, lično je došao da podrži manifestaciju, i to je potez koji se ne vidi svaki dan. U svetu gde se ruralni krajevi gase, ovakve pojave su svetlo na kraju tunela.
„Veoma sam ponosan na naše društvo i organizaciju jer težimo ka tome da svake godine uvećavamo takmičenje, da, iako smo malo selo, po kvalitetu budemo među prvim programima u Vojvodini.“ — Marko Tintor, predsednik Udruženja ljubitelja prirode „Mrena“
Sa šest pehara u sedam pokušaja – dokaz da umeće ne prašta improvizaciju
Nikola Savić je, kako sam kaže, ove sezone uzeo šest pehara na sedam takmičenja. Njegova izjava – „mogu da se pohvalim da sam ove godine već stekao šest pehara na sedam takmičenja“ – zvuči jednostavno, ali iza nje stoji decenijsko iskustvo. Savić je, inače, nekada sedeo u žiriju na istom takmičenju, a sada sedi na tronu. To je put koji ne prelazi svako.
Ali nije samo pobeda ono što ovaj događaj čini posebnim. Dvadeset šest ekipa iz Vojvodine donelo je dvadeset šest priča. Svaki kotlić je imao svoj ritam, svoj začin, svoju tajnu. Neki su koristili papriku s rodnog salaša, drugi su doneli vodu iz svoje brane, treći su se kladili na tajming. U svakom slučaju, čorba je bila samo povod – suština je bila zajednica. I to je ono što selu treba više od bilo koje subvencije.
Gastronomski događaji ovog tipa imaju jednu neprocenjivu odliku: ne prave razliku između amatera i profesionalaca. Na istom kotliću, pored kuvara koji ima šest pehara, stoji čovek koji je prvi put došao i samo želi da pokaže bakin recept. Nema distance, nema barijera, ima samo miris ribe, dim i smeh. I to je ono što ovakve manifestacije čini autentičnim – i neponovljivim.
Šta riblja čorba govori o poljoprivredi Vojvodine
Ako pogledamo širu sliku, ovakvi događaji nisu samo gastronomski kuriozitet. Oni su direktna posledica poljoprivredne tradicije ovog kraja. Vojvodina je regija ribnjaka, kanala, reka i bara. Akvakultura ovde ima duboke korene – od ribnjaka u Ečki, preko kanala Dunav-Tisa-Dunav, do malih seoskih ribnjaka koji su osnova ovakvih takmičenja.
Kada neko u Banatskoj Topoli kuva riblju čorbu, on ne koristi uvoznu ribu. Ne koristi industrijske začine. On uzima šarana sa obližnjeg ribnjaka, papriku iz svog dvorišta, i vodu iz bunara koji pamti decenije. To je zatvoren ciklus proizvodnje i potrošnje koji je danas, u vreme globalnih lanaca snabdevanja, postao retkost. I to je upravo ono što čini srpsku poljoprivredu jedinstvenom – ako znamo da je iskoristimo.
I tu leži ključna poruka: ovakve manifestacije su živi dokaz da mala sela mogu da žive od svoje zemlje, vode i tradicije. Nije potreban veliki kapital, potrebna je strast. I potrebno je da neko veruje da čorba skuvana na otvorenom, sa domaćim sastojcima, može da bude bolja od bilo čega što se nađe u restoranu sa zvezdicama.
Kad kotlić postane politika – i ekonomija
Ovo zvuči kao mala vest o gastronomskom takmičenju, ali hajde da budemo iskreni – ovakvi događaji su barometar vitalnosti srpskog sela. Kada dvadeset šest ekipa dođe u selo od nekoliko stotina duša, to znači da u tom selu ima ljudi koji umeju da organizuju, podrže i dočekaju. To je socijalni kapital koji ne može da se kupi, i koji u vreme depopulacije sela postaje dragoceniji od bilo koje subvencije.
Sa druge strane, ovakve manifestacije imaju i praktičnu korist za lokalne poljoprivrednike. Ribari, proizvođači začina, povrtari, čak i proizvođači drveta za ogrev – svi oni kroz ovakve događaje dobijaju priliku da direktno plasiraju svoje proizvode. Nema posrednika, nema marži, nema carina. Samo kotlić, čorba i zadovoljan kupac. I to je ekonomski model koji funkcioniše bez velikih ulaganja – samo sa tradicijom i voljom.
Zato, iako se na prvi pogled radi samo o takmičenju u kuvanju, iza ovoga stoji ozbiljna priča o održivosti, tradiciji i potencijalu koji srpska poljoprivreda ima – ako joj se da prilika da se pokaže onako kako ume: mirisno, toplo i autentično.
Dok država gura velike proizvodne sisteme i izvozne kvote, ovde, u Banatskoj Topoli, ljudi su sami izgradili brend od kotlića i drva. I to je, možda, najozbiljniji vid održivosti koji danas možemo da vidimo. Jer kotlić ne laže – ono što skuvate, to i pojedete. Isto važi i za selo: ono što izgradite, to i ostane.
Izvor: Agro TV, 11. avgust 2026.
💬 0 comments