Deceniju bez dozvola: 150 najvećih zagađivača u Srbiji i dalje nekažnjeno truje vazduh i vodu

Zamislite da vam neko godinama truje bunare, vazduh i zemlju ispred kuće, a država samo odlaže rokove i pomera termine. To nije hipotetička situacija – to je svakodnevna stvarnost u kojoj oko 150 industrijskih i poljoprivrednih postrojenja u Srbiji već više od deset godina nesmetano radi bez integrisane dozvole, jedinstvenog dokumenta koji bi trebalo da garantuje da njihov rad ne ugrožava životnu sredinu. Zakon koji je ovu obavezu uveo donet je davne 2004. godine, a rokovi su pomereni tri puta – prvo do 2015, pa do 2020, pa do kraja 2024. I dok su se termini pomerali, fabrike su radile, emisije se nisu merile, a inspekcija je samo konstatovala da li je zahtev podnet.

Zakon na papiru, a zagađenje u vazduhu

Od 220 operatera kojima je integrisana dozvola obavezna, za svih dvadeset godina izdato je svega 67 dozvola. To znači da skoro 150 najvećih zagađivača u zemlji – od termoelektrana i metalurških postrojenja, preko hemijske industrije, do velikih farmi i klanica – posluje bez dokumenta koji precizno definiše koliko štetnih materija sme da ispusti u okolinu. Bez ove dozvole, u uređenim sistemima, postrojenje ne bi smelo legalno da radi. Ali u Srbiji se, godinama, gleda kroz prste.

Prošlog meseca usvojen je novi Zakon o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja životne sredine, koji predviđa rok od šest meseci za ponovnu identifikaciju svih postrojenja kojima je dozvola neophodna. Ali ako je istorija ikakav pokazatelj, teško je poverovati da će ovaj put biti drugačije. Nije bilo dovoljno motivacije na strani privrede da se uskladi sa zakonom, a država nije umela da uvede sankcije koje bi delovale.

Bez kontrole, ali i bez kazni

Šta se dešava kada inspekcija izađe na teren? U većini slučajeva – ništa. Inspektor može da konstatuje da li je zahtev podnet, ali ne i da zabrani rad postojećeg postrojenja. Dvostruki aršin je očigledan: novim fabrikama može da se zabrani rad ako nemaju dozvolu, stari zagađivači su praktično nedodirljivi.

\n

Nije bilo dovoljno motivacije na strani privrede da se uskladi sa zakonom. Svi su imali neku vrstu očekivanja da će se zakon naknadno menjati, kada su rokovi već dva puta produžavani. Ili da će se uvesti neke privilegije za postojeća postrojenja. Za sve to vreme, velika postrojenja nesmetano decenijama rade bez ključnih osnovnih dozvola — Hristina Vojvodić, pravna savetnica Platforme za društveni razvoj i inovacije

\n

Primer Termoelektrane „Nikola Tesla“ (TENT) sve govori: još 2014. godine održani su sastanci i naložene dopune dokumentacije, a zatim – ništa. Nema konačnog rešenja, nema posledica, nema zabrane rada. Postupci traju po desetak godina bez okončanja, a odgovornost je, kako Vojvodić smatra, na strani organa koji ne donosi odluke. Rokovi za dopunu dokumentacije morali bi da budu jasni i da se strogo poštuju, ali umesto toga sistem podstiče neodgovornost – nema cene za kršenje zakona, a kaznena politika je blaga.

Dvostruki aršin: novi ne sme, stari može

Suština integrisane dozvole je jednostavna – princip „sve na jednom mestu“. Umesto da fabrika traži odvojene dozvole za vazduh, vodu, otpad i buku, ovaj dokument obuhvata celokupan uticaj postrojenja na okolinu. Posmatra se ceo proces proizvodnje, od sirovina i energije do emisija u vazduh, vodu i zemljište, uz obaveznu primenu najboljih dostupnih tehnika. Bez ove dozvole, u normalnim sistemima, postrojenje ne bi smelo legalno da radi.

Ali kod nas se primenjuje dvostruki aršin, dok se novim fabrikama može zabraniti rad ako nemaju dozvolu, postojećim zagađivačima se godinama gleda kroz prste. Inspekcijski nadzor, kada se i dogodi, svodi se na konstataciju da li je zahtev podnet. A zahtev može biti odbačen ili odbijen, ali rad se ne zabranjuje. To je sistem koji ne samo da toleriše nepoštovanje zakona, već ga i podstiče.

Poljoprivreda na udaru

Ovde dolazimo do dela koji nas, na mom gazdinstvu, najviše pogađa. Velika poljoprivredna postrojenja – farme, klanice, prerađivački kapaciteti – takođe spadaju u kategoriju operatera koji bi morali da imaju integrisanu dozvolu. Njihov uticaj na vodu, zemljište i vazduh može biti ogroman. Dok ovi veliki sistemi nesmetano rade bez kontrole, mali poljoprivrednici koji poštuju propise ostaju na gubitku. Ne samo da ih veći konkurenti ruše cenom, već i trpe posledice zagađenja koje sami ne stvaraju.

Zamislite da vaš mali plastenik ima kontrolu otpadnih voda, a velika farma preko puta nema nijedan merni instrument. To nije samo ekološki problem – to je pitanje fer tržišne utakmice. Mali proizvođač ulaže u propise i standarde, dok veliki zagađivač štedi na svemu, pa i na dozvolama.

Šta ovo znači za sistem i za nas

Problem nije samo ekološki. To je pitanje pravne države, fer tržišne utakmice i osnovnog poverenja građana u institucije. Dokle god 150 najvećih zagađivača može decenijama da ignoriše zakon bez ikakvih posledica, svaka nova uredba, svaki novi rok i svako obećanje o čistijoj Srbiji ostaće samo mrtvo slovo na papiru.

Za poljoprivredne proizvođače, ovo ima direktne posledice: voda kojom zalivaju useve može biti zagađena, vazduh koji udišu dok rade u polju može biti pun teških metala, a zemljište koje nameravaju da ostave deci može biti trajno oštećeno. Nema tu apstraktne ekologije – reč je o svakodnevnom životu ljudi koji proizvode hranu za ovu zemlju.

Zato je vreme da se prestane sa pomeranjem rokova i uvedu stvarne sankcije. Ako neko nema dozvolu posle 2024, ne treba da radi. Tačka. Sve ostalo je samo pokušaj da se sačuva privid reda, dok se pravi haos nastavlja.

Izvor: Biznis.rs, 14. avgust 2026.