Kad selo uzme stvar u svoje ruke: Desetak domaćina iz Sibača samo poravnalo kilometar i po puta

Nisu čekali ni opštinu, ni republiku, ni budžetske transfere. U Sibaču, na ataru kraj Pećinaca, desetak domaćina je krajem leta izašlo na njive – sa svojim traktorima, prikolicama i buldožerom – i samo poravnalo put. Bez ikakve najave, bez tendera, bez dozvole. Samo su videli da ne mogu više da čekaju. I dok suša još drži teren, oni su nasuli i poravnali kilometar i po puta koji vodi do parcela. Opština im je dala gorivo – bez toga bi akcija koštala svakog domaćina pojedinačno, ali ovako je zajednica stisnula troškove i uradila posao koji lokalna samouprava, po svemu sudeći, ne stiže ili ne može da finansira.

Kad lokalna zajednica zameni budžet

Predsednik Saveta Mesne zajednice Sibač, Đorđe Smiljanić, ne krije ponos, ali ni gorčinu. Ovo je, kako kaže, treća, odnosno četvrta ovakva akcija koju meštani sami organizuju. Atarski putevi su, zna se, godinama na marginama budžeta – retko ko ih ozbiljno održava, a kamoli gradi iznova. A bez njih nema ni ozbiljne poljoprivrede. Radilo se na deonici od izlaza iz naselja Sibač do nadvožnjaka Sibač–Dobrinci. Tačno kilometar i po puta koji vodi ka njivama, ka parcelama, ka svakodnevnom hlebu. Nasuto je i poravnato, kaže Smiljanić, sa namerom da se olakša prolazak mašina i traktora tokom žetve, setve, svih onih dana kad je svaki čas bitan.

Nije ovo puko krpljenje rupa. Ovo je ozbiljno uređenje atarskog puta, bez kojeg mnogi domaćini ne bi mogli normalno da izađu na svoje njive. A kad mašine zaglave u blatu, ili kad se točkovi lome po kolotrazima, gubi se i vreme i novac. Sibačani su odlučili da to prekinu.

\n

Nismo čekali da neko dođe i sredi umesto nas. Znamo da je budžet opštine ograničen, ali nama njive ne mogu da čekaju. Zato smo izašli sami, a opština je dala gorivo – što je mnogo pomoglo – Đorđe Smiljanić, predsednik Saveta MZ Sibač

\n

Šta ova akcija govori o stanju na terenu

Ako pogledamo širu sliku, ova priča iz Sibača nije izuzetak, nego pravilo. Svake godine, negde u ravničarskim krajevima Srbije, seljaci sami uzimaju stvar u svoje ruke jer im je muka od čekanja. Atarski putevi su decenijama zapušteni, a opštinski budžeti retko kad imaju dovoljno sredstava za ozbiljne radove. U Pećincima su, ipak, odlučili da bar delimično pomognu – gorivo je osnovni resurs, bez kojeg bi akcija koštala znatno više. Desetak domaćina, svako sa svojim traktorom i prikolicom, uspeli su da pređu kilometar i po puta u roku od nekoliko dana. Da su čekali tender, proceduru, javnu nabavku, prošla bi i jesen i zima, a putevi bi ostali neprohodni.

Ova praksa samoorganizovanja je, s jedne strane, pohvalna. Pokazuje da selo ume da se snađe, da ima ljude koji ne čekaju prazne ruke. S druge strane, to je poraz sistema. Jer ako lokalna samouprava ne može da obezbedi osnovnu infrastrukturu za poljoprivrednike, nešto ozbiljno ne štima. U Sibaču su, kaže Smiljanić, ovo radili i ranije – već treći ili četvrti put. To znači da nije reč o jednokratnoj akciji, nego o trajnom obrascu. Selo se organizuje, opština daje gorivo, posao se završi. Ali pitanje je – dokle tako? Dok domaćini ne izgore od entuzijazma? Dok ne prodaju traktor koji je vozio po rupama?

Praktične posledice za svakog od nas

Šta ovo znači za poljoprivrednike iz drugih mesta? Pa, pre svega, da se akcija poput sibačke može ponoviti bilo gde. Potrebno je samo nekoliko ljudi koji su spremni da pokrenu stvar, malo dobre volje i podrška lokalne zajednice. Opština ne mora da da novac – dovoljno je da da gorivo, kao u Pećincima. Međutim, ovo je i opomena. Ako se ovakve akcije ponavljaju iz godine u godinu, to znači da sistemskog rešenja nema. Atarski putevi su ključni za prinos i kvalitet rada, a njihovo održavanje ne može večno da počiva na entuzijazmu seljaka. Treba promeniti zakon, treba obezbediti redovno finansiranje, treba da opštine ozbiljno shvate svoju ulogu.

Do tada, Sibač je primer. Dobar, ali i tužan. Jer pokazuje koliko je zapravo malo potrebno da bi selo funkcionisalo, ali i koliko je država daleko od svojih građana. Dok se to ne promeni, domaćini će i dalje sami uzimati lopatu. I dobro je što to rade – bolje nego da čekaju pomoć koja nikad ne stiže. Ali svaki put kad neko izađe na atar sa svojim traktorom i poravna put, to je i optužnica za sistem koji ne ume da obezbedi osnovne uslove za rad. Sibačani su svoj posao uradili. Na red dolaze drugi.

Izvor: AgroFin, 14. avgusta 2026.