Prvi put ove godine nisam čuo frku oko cene žita, nego nešto sasvim drugo. Dok su se ministri i berzanski izveštači nadmetali u prognozama za pšenicu, na stočarskim farmama širom Vojvodine i centralne Srbije odvijala se borba koja ne staje – borba sa temperaturama koje danima ne padaju ispod trideset pet stepeni. Krave daju manje mleka, kvalitet opada, farmeri beleže pad prihoda koji se ne može nadoknaditi ni najboljom cenom na tržištu. Na farmama pilića, čak i tamo gde postoje rashladni sistemi, ima uginuća – a gde ih nema, gubici su porazni. I dok se čini da je ovo samo još jedan vruć letnji dan, stočari znaju: svaki stepen iznad trideset pet košta ih skuplje nego bilo koji kredit.
Leto koje testira granice izdržljivosti
Avgust 2026. doneo je temperature koje su već treću nedelju iznad kritične granice, a prognoze ne najavljuju olakšanje. Za stočare to znači dodatno angažovanje, duže radno vreme i veće troškove. Za životinje – stres koji usporava rast, smanjuje proizvodnju i, u najgorem scenariju, vodi do uginuća. Dok se ratari hvale kako će žetva biti solidna, stočari su ti koji u tišini broje gubitke. Jer vrućina ne udara samo na prinose useva – ona jednako pogađa i životinje, samo što se to ređe pominje u medijima i retko kad dospeva na naslovne strane.
Ovo nije prvi toplotni talas koji pogađa srpsko stočarstvo, ali je jedan od najdužih i najintenzivnijih. Prošle godine slična situacija trajala je desetak dana, a sada smo već u trećoj nedelji. Razlika se meri u kilogramima izgubljenog mesa, litrima smanjenog mleka i broju uginulih grla. A to su brojke koje se retko kad sabiraju na državnom nivou.
Ventilatori, magla i rasprskivači – ili ništa
Marko Josimović iz Grgurevaca jedan je od onih koji su se pripremili. Na njegovoj farmi junadi klima je pod kontrolom, ali to ne dolazi bez cene. „Kupili smo ventilatore, veštačku maglu i rasprskivače. Zato imamo veće troškove, jer se troši mnogo električne energije i vode“, kaže Josimović. Njegova priča nije izuzetak – sve više stočara ulaže u opremu za rashlađivanje, ali ne mogu svi. Razlika između one farme koja ima sistem i one koja nema meri se u uginulim životinjama. Junad, posebno ona u tovu, ne podnose dugotrajno izlaganje vrelini bez adekvatne ventilacije i hlada.
S druge strane, ima i onih koji su se odlučili za tradicionalniji pristup. Magda Fekeč iz Trešnjevca kod Kanjiže goveda izvodi dva puta dnevno – u pet ujutro i pola šest popodne, a vraća ih pre podne i uveče. „Najvažnije je da imaju svežu vodu i dosta hrane, koja je obezbeđena na vreme“, kaže Fekeč. Iako ova praksa deluje jednostavno, ona zahteva disciplinu i fizički napor – njen radni dan ne počinje zorom, već mnogo ranije, a spavanje retko kad stigne pre ponoći.
Dok se kod goveda i ovaca borba vodi hlađenjem i režimom ishrane, na farmama živine situacija je složenija. Danilo Vranić iz farme „Vranić“ beleži da koke nosilje, uprkos rashladnim sistemima, nose oko pet odsto manje jaja kada temperatura skoči. „To je uobičajeno dok vladaju letnje žege, jer za to vreme koke slabije jedu“, objašnjava Vranić. Problem je utoliko veći što pilići u tovu, bez savremenih sistema, ne dobijaju na težini predviđenom brzinom. Sporiji tov znači duži ciklus, veću potrošnju hrane i, na kraju, manju zaradu.
„Životinje imaju dobru klimu u oborima tokom velikih vrućina jer smo se pripremili na vreme za visoke temperature. Ali zato imamo veće troškove, jer se troši mnogo električne energije i vode“ — Marko Josimović, stočar iz Grgurevaca
Voda, hrana i disciplina – jedino što pomaže
Milenko Ćosić iz Ravnog Sela, koji se bavi ovcama, kaže da je ključ u neprekidnom pristupu vodi i hrani. „Hrana je na vreme obezbeđena, dok automatske pojilice obezbeđuju neprekidno svežu vodu“, navodi Ćosić. Ovce su, inače, otpornije na vrućinu od goveda, ali i one pate bez hlada i dovoljne količine vode. Problem je što u mnogim seoskim domaćinstvima sistemi za vodosnabdevanje nisu projektovani za ovako visoke temperature i produženu sušu – bunari se suše, automatske pojilice zataje, a farmeri ostaju bez osnovnog sredstva za opstanak stoke.
Ova priča ima i jednu svetliju stranu: stočari koji su uložili u opremu, poput Josimovića i Vranića, pokazuju da je moguće održati proizvodnju i u ekstremnim uslovima. Njihovi gubici su manji, a proizvodi stabilniji. Pitanje je samo koliko će još ovakvih leta izdržati oni koji se nisu pripremili. Klimatske promene neće stati – svake godine možemo očekivati više vrućih dana, duže toplotne talase i veće oscilacije. Stočarstvo koje se oslanja na sreću i staru praksu neće opstati.
Klimatske promene nisu više apstrakcija – one se mere u izgubljenim kilogramima
Ono što ovogodišnje leto pokazuje jeste da stočarstvo u Srbiji nije spremno za ekstremne vremenske prilike. Sistemi za rashlađivanje su skupi, struja poskupljuje, voda postaje deficitarna. Državne subvencije za nabavku opreme za hlađenje gotovo da ne postoje, a krediti su nedostupni većini malih proizvođača. Rezultat je da se oni koji nemaju novca za ventilatore i veštačku maglu oslanjaju samo na sopstvenu snagu i dobru volju – izvode stoku napolje u najsvežijim delovima dana, nadajući se da će temperature pasti pre nego što bude kasno.
Ova situacija ima i jednu svetliju stranu: stočari koji su uložili u opremu, poput Josimovića i Vranića, pokazuju da je moguće održati proizvodnju i u ekstremnim uslovima. Njihovi gubici su manji, a proizvodi stabilniji. Pitanje je samo koliko će još ovakvih leta izdržati oni koji se nisu pripremili. Klimatske promene neće stati – svake godine možemo očekivati više vrućih dana, duže toplotne talase i veće oscilacije. Stočarstvo koje se oslanja na sreću i staru praksu neće opstati.
Zato je, po meni, ključno da se razgovor o poljoprivredi jednom skine sa pšenice i kukuruza i okrene ka stočarstvu. Jer dok novinari i ministri pričaju o ceni žita, na farmama širom Srbije životinje grcaju pod vrelinom, a ljudi koji ih čuvaju jedva sastavljaju kraj s krajem. Nije više stvar u tome hoćemo li izvesti stoku u hladovinu – pitanje je koliko će je još biti.
Izvor: Agro TV, 14. avgust 2026.
💬 0 komentara