Dok se prvi kombajni tek probijaju kroz zlatna polja Vojvodine, između ratara i Ministarstva poljoprivrede već je počela prva ozbiljna borba — ona za cenu suncokreta. Ministar Dragan Glamočić izašao je pred proizvođače sa porukom da akontna cena od 40 dinara po kilogramu "nije realna" i da na stolu već postoje ponude od 50 dinara. Ali ratari, naravno, imaju svoju računicu — 55 dinara plus PDV, ništa manje. Pitanje koje sada svi postavljaju nije samo koliko će koštati ova uljarica ove jeseni, već i koliko država uopšte može da utiče na proces koji se, kako to obično biva, prepušta "tržišnim uslovima".
Prvi dani žetve, prve ponude, prva razočaranja
Žetva suncokreta u Srbiji praktično je tek počela — završena je na svega oko tri odsto površina. A već sada imamo situaciju u kojoj se cene kreću u rasponu od 40 do 50 dinara po kilogramu, zavisno od otkupljivača i regiona. To je klasičan scenario koji se ponavlja svake godine — prve ponude su uvek najniže, jer otkupljivači testiraju strpljenje proizvođača. Ministar je to jasno rekao nakon sastanka sa predstavnicima Udruženja "Asocijacija 2022", poručivši ratarima da ne prihvataju prve i najniže ponude kao konačnu sliku tržišta.
"Ne želimo da licitiramo konačnom cenom", kazao je Glamočić, što je diplomatski način da se kaže — država ne može i neće administrativno da određuje cene, ali će pažljivo pratiti šta se dešava. Na Produktnoj berzi u Novom Sadu početkom avgusta iskazana je tražnja po ceni od oko 52 dinara po kilogramu, ali trgovanje nije realizovano — nije bilo ponude. To je jasan signal da proizvođači za sada drže robu u magacinima, čekajući bolju cenu.
Proizvođači ne treba da prihvataju kao konačnu sliku tržišta prve i najniže ponude koje su se pojavile — Dragan Glamočić, ministar poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede
Region diktira tempo — a mi smo opet na začelju
Evo gde stvar postaje posebno interesantna. Ministarstvo raspolaže podacima o cenama suncokreta u zemljama regiona za rod 2026. godine, i ti podaci govore sami za sebe. U Mađarskoj, Rumuniji, Bugarskoj, Moldaviji i Hrvatskoj cene se trenutno kreću od oko 53 do više od 60 dinara po kilogramu.
Da, dobro ste pročitali — 60 dinara u nekim zemljama. A kod nas se priča o 40, pa se "milostivo" pominje 50. Razlika nije zanemarljiva, naročito kada se uzme u obzir da su troškovi proizvodnje u Srbiji često viši nego u regionu, bar kada je reč o repromaterijalu. Cene u regionu još nisu ujednačene jer žetva tek počinje, ali je jasno da naši proizvođači neće mirno gledati kako njihove kolege preko granice dobijaju desetak dinara više po kilogramu. To je klasična situacija u kojoj se domaći otkupljivači pozivaju na "tržišne uslove", dok istovremeno ti isti uslovi u regionu pokazuju sasvim drugačiju sliku.
Brojke koje moramo znati
Suncokret je ove godine u Srbiji zasejan na 250.816 hektara, što je 3,5 odsto više nego prošle godine. To je rekordna površina u novijoj istoriji, što pokazuje da su se ratari masovno okrenuli ovoj kulturi nakon problema sa kukuruzom i sojom prethodnih godina. Trenutna procena proizvodnje iznosi oko 677.000 tona, uz očekivani prosečan prinos od 2,7 tona po hektaru. Ali — i ovo je veliko ali — konačan rezultat zavisiće od vremenskih uslova do završetka žetve. Avgustovske vrućine i potencijalne oluje mogu značajno da promene sliku.
Ako se prinosi ostvare kako se očekuje, imaćemo solidan rod koji bi trebalo da obezbedi dovoljne količine i za domaću preradu i za izvoz. Ali sve to pada u vodu ako cena ne bude zadovoljavajuća. Jer, kako to obično biva u srpskoj poljoprivredi — svi pričaju, a cenu na kraju diktira tržište. I tu nastaje problem: kada tržište nije transparentno, a otkupljivači imaju monopolski položaj, "tržišna cena" često znači — najniža moguća.
Šta ovo znači za običnog ratara?
Hajde da budemo iskreni — svaka odložena prodaja je kockanje. S jedne strane, čekanje na bolju cenu može da donese dodatnih pet do deset dinara po kilogramu. S druge strane, skladišni kapaciteti nisu beskonačni, a krediti ne čekaju. Ratari koji su podigli kredite za repromaterijal, sa kamatama koje su sve samo ne povoljne, često nemaju luksuz da čekaju idealan trenutak. To je realnost koju ministar i njegov tim moraju da razumeju kada pričaju o "tržišnom formiranju cena". Na sastanku se razgovaralo i o visokim cenama semena i repromaterijala, uslovima kreditiranja i potrebi za većom konkurencijom na tržištu. Sve su to teme koje se pominju godinama, ali rešenja kao da uvek izmiču.
Analiza: Ko će trepnuti prvi?
Evo mog stava, bez uvijanja. Država ne može i ne treba da određuje cene administrativnim merama — to je tačno. Ali država MOŽE i MORA da obezbedi uslove u kojima će proizvođači imati pregovaračku moć. To znači jačanje zadruga, ozbiljniju kontrolu otkupljivača i, pre svega, transparentnost u formiranju cena. Ministar Glamočić je napravio iskorak time što je javno rekao da 40 dinara nije realna cena. To je signal otkupljivačima da država prati situaciju. Ali signali ne plaćaju račune. Ratarima treba konkretna akcija, ne lepe reči.
Cene u regionu od 53 do 60 dinara su naš kompas. Ako domaći otkupljivači ne budu spremni da isprate te cene, imaćemo istu priču kao i svake godine — žito ode preko granice, a naši prerađivači kukaju kako nemaju sirovine. To nije samo ekonomsko pitanje, već pitanje dostojanstva ljudi koji su uložili trud, seme i novac u proizvodnju. Kada ratar vidi da njegov komšija preko Tise dobija 60 dinara, a njemu se nudi 40, ne treba mu mnogo da izračuna — sledeće godine seje drugu kulturu ili odlazi iz poljoprivrede zauvek.
Vreme je za odluke
Razgovori će biti nastavljeni sa predstavnicima proizvođača, Ministarstvom unutrašnje i spoljne trgovine i drugim učesnicima u lancu. Ministarstvo je najavilo da će narednih dana pratiti tok žetve, ponude otkupljivača i kretanje cena u Srbiji i regionu. Sve je to lepo i profesionalno. Ali ono što ratari žele da čuju jeste — šta će država uraditi konkretno ako se cene ne budu kretale u pravcu koji je najavljen? Hoće li biti intervencija na tržištu, otkupa u robne rezerve, ili ćemo opet gledati kako se ponavlja ista priča?
Suncokret je ove godine zasejan na više od 250.000 hektara — to je ozbiljna poljoprivredna proizvodnja koja zapošljava hiljade porodica. Cena od 40 ili 50 dinara po kilogramu nije samo broj u tabeli. To je razlika između pokrivanja troškova i gubitka, između opstanka i odustajanja. Vreme je da svi akteri — država, otkupljivači i proizvođači — sjednu za isti sto i dogovore pravila igre koja će važiti za sve. Jer ovako, sa cenama koje se formiraju po principu "ko prvi stigne", gubimo svi. A najviše oni koji su najmanje krivi — ljudi koji su posejali suncokret u proleće, verujući da će njihov rad biti pošteno plaćen.
Izvor: AgroSmart, 15. avgust 2026.
💬 0 komentara