Zrenjaninska škola zavija rukave: od ječma do piva u učionici

Kad pomislite na srednju poljoprivrednu školu, verovatno vidite njivu, plastenik i staju. A u Zrenjaninu su odlučili da dodaju i – pivaru. Srednja poljoprivredna škola u ovom gradu od naredne školske godine uvodi praktičnu nastavu u mini pivari, gde će đaci prolaziti ceo put od zrna ječma do flaširanog zanatskog piva. Nije više reč samo o teoriji – ovde se uči kroz rad, i to sa ozbiljnom opremom koja bi poslužila i malom zanatskom proizvođaču.

Zašto je ovo više od obične školske radionice

Ideja nije pala s neba. Srednja poljoprivredna škola u Zrenjaninu već ima farmu, plastenike i bašte – učenici su navikli da rade rukama. Ali nedostajala je karika koja spaja primarnu proizvodnju sa finalnim proizvodom. Otvaranjem mini pivare, taj lanac je zaokružen. Đaci će moći da vide kako sirovina koju su sami uzgojili postaje gotov proizvod – zanatsko pivo.

Ovo nije samo novitet u obrazovanju, već i odgovor na trend koji već godinama raste u Srbiji. Zanatsko pivarstvo je eksplodiralo, male zanatske pivnice niču kao pečurke posle kiše, a potražnja za ljudima koji znaju tehnologiju proizvodnje piva sve je veća. Škola u Zrenjaninu očigledno je prepoznala taj signal i odlučila da svojim đacima da konkretnu, upotrebljivu veštinu.

Direktor škole Vladimir Popov nije krio zadovoljstvo kada je najavljivao novu opremu. Prema njegovim rečima, kapacitet mini pivare je za početak oko sedam hiljada litara godišnje, i to je samo početna pozicija. Sistem je projektovan tako da se lako proširuje – dodavanjem novih fermentora može se udvostručiti ili utrostručiti proizvodnja.

Kapacitet je za početak oko 7.000 litara godišnje i može se lako proširiti dodavanjem novih fermentora — Vladimir Popov, direktor Srednje poljoprivredne škole Zrenjanin

Kako su spojili grad, kompaniju i školu

Finansiranje ovog projekta nije došlo iz budžetskih rupa. Grad Zrenjanin i kompanija „Carlsberg“ udružili su snage na prilično originalan način. Naime, od svake prodate flaše „Zrenjaninskog piva“ izdvajano je dva dinara upravo za ovu namenu. Tako je svako ko je popio pivo iz Zrenjanina – makar i nesvesno – doprineo obrazovanju budućih pivara.

Ovakav model finansiranja nije čest u Srbiji, ali pokazuje kako lokalna zajednica i privatni sektor mogu zajedno da reše problem opremanja škola. Umesto da čekaju budžetska sredstva koja često kasne ili su nedovoljna, našli su pragmatično rešenje. Dva dinara po flaši – deluje malo, ali kada se saberu hiljade prodatih flaša, dobije se ozbiljna suma koja je omogućila kupovinu opreme.

Ono što je posebno zanimljivo jeste simbolika. „Zrenjaninsko pivo“ je brend sa tradicijom, a sada će upravo taj brend pomoći da se obuče nova generacija pivara. Krug se zatvara – stari brend ulaže u mlade ljude koji će možda jednog dana stvarati nove brendove. I to nije samo lepa priča, već konkretan primer kako se tradicija i inovacija mogu spojiti u obrazovnom sistemu.

Šta ovo znači za poljoprivredu Srbije

Sa stanovišta poljoprivrednika, ova vest ima dublji sloj. Zanatsko pivo se pravi od ječma, hmelja i vode – sve su to poljoprivredne kulture koje se gaje u Srbiji. Ako škola osposobi učenike da vode proces od zrna do piva, to direktno podiže vrednost domaće sirovine. Umesto da ječam prodaju kao stočnu hranu po niskim cenama, proizvođači ga mogu plasirati pivarama po višim cenama, čime se povećava profitabilnost cele proizvodnje.

Ovo je model koji bi trebalo da se proširi i na druge škole. U Vojvodini ima dosta srednjih poljoprivrednih škola koje imaju zemlju, plastenike i staje, ali retko koja ima prerađivački pogon. A upravo je prerada ta koja donosi najveću dodatu vrednost. Učenici koji nauče da vode mini pivaru, mini siranu ili mini uljaru – imaju šansu da postanu preduzetnici, a ne samo radnici na njivi. To je suštinska razlika koju naš obrazovni sistem često previdi.

Naravno, ne treba očekivati da će svaki učenik posle škole otvoriti svoju pivaru. Ali i oni koji odu na fakultet ili se zaposle u industriji – nosiće praktično znanje koje se ne uči iz knjiga. A to je upravo ono što našem obrazovnom sistemu najviše nedostaje: veza između teorije i stvarnog rada.

Autorski stav: Ovo je put kojim treba ići

Kao neko ko prati poljoprivredu duže od dve decenije, mogu reći da su ovakve vesti retke i zato ih treba istaći. Prečesto slušamo o propalim školskim farmama, o opremi koja stoji neiskorišćena, o nastavnicima koji se bore sa birokratijom umesto da uče decu. Zrenjanin je pokazao da se može drugačije – kada postoji volja i pametno finansiranje.

Naravno, ostaje pitanje – ko će piti tih sedam hiljada litara piva godišnje? Hoće li škola dobiti dozvolu za prodaju, ili će pivo koristiti samo za degustacije i nastavu? To su tehnički detalji koji će se verovatno rešavati u hodu. Ali sama činjenica da je neko pomislio da škola može da bude i mala fabrika – to je ono što daje nadu. Jer ako đaci već u srednjoj školi nauče kako se vodi proizvodnja, kako se kontroliše kvalitet i kako se plasira proizvod – oni su spremni za tržište rada odmah po završetku školovanja.

Ako ovaj projekat uspe, mogao bi da postane uzor za desetine drugih škola širom Srbije. Od Subotice do Vranja, svaka poljoprivredna škola ima neki svoj resurs koji može da pretvori u proizvodni pogon. Samo treba malo mašte, malo novca i puno volje. Zrenjanin je napravio prvi korak – i to korak u pravom smeru. Ostaje da vidimo hoće li ga drugi pratiti.

Izvor: AgroFin, 18. avgust 2026.