Zamislite naselje od nekoliko stotina kuća u kojem se živi samo četiri meseca godišnje – berba grožđa je vašar, podrumi pucaju od vina, svira se i pleše, deca se rađaju u lozu. Zatim zamislite isto to mesto, samo deceniju kasnije: kuće prazne, krovovi provaljeni, vino više niko ne toči. To nije distopijski roman. To su župske poljane. Danas ih je ostalo svega dvadesetak, u različitim fazama propadanja, a nekada ih je bilo na stotine. I dok Negotinska krajina prodaje pivnice kao turistički brend, ovde se, po rečima meštana, „sve zatarabljuje“ – bez ikakve galame, bez državnih programa, bez novinarskih feljtona.
Vekovi u lozi, decenije u pepelu
Priča o poljanama nije priča o selima. Nije čak ni priča o vinogradima. To je priča o civilizaciji koja je iznikla iz potrebe – jer je grožđe moralo da se obradi odmah, a put od planinskih sela do vinograda bio predug da bi se svaki dan prelazio. Tako su nastala privremena boravišta sa podrumima, gde se vino odležavalo cele godine, a ljudi dolazili po potrebi. Ali ta privremenost postala je trajna u sećanju: u berbu se peklo prase i jagnje, prodavalo, ženilo, upoznavalo.
Ivan Brborić iz Zavičajnog muzeja Župe podseća da se poljane pominju još u povelji Stefana Nemanje iz 1196. godine. To znači da je više od osam vekova ovaj kraj disao kroz lozu i podrum. Tek u poslednjih pedesetak godina taj kontinuitet je prekinut. Vinograde su zamenile njive pod kukuruzom ili su jednostavno prepuštene šumi. Ljudi su otišli, a oni koji su ostali nemaju kome da ostave.
Od 300 kuća do ruševine: priča iz prve ruke
Dragan Lapčević danas je jedini stanovnik poljane Pokrp. Na svakom ćošku nekada je bilo živo, priča on za RTS. „U berbu se peklo prase i jagnje, svuda pečenje na prodaju. Ljudi su se tu upoznavali i ženili.“ Njegovi preci su sa Kopaonika silazili u Župu da obrađuju vinograde – generacijski lanac koji je prekinut.
Milan Bićanin iz poljane Kruševica ne koristi ulepšane reči: „Sve su to bili vinogradi, a sada se gotovo sve zatarabljuje. Stare kuće se ruše, nekad se samo preko noći čuje kako padaju.“ Ta noćna tišina prekinuta rušenjem kamena i drveta nije samo fizički gubitak. To je gubitak znanja – gde je koja sorta uspevala, kako se sušila, koliko stajala.
Činjenica koja najbolje opisuje razmeru propadanja: pojedine poljane imale su i po 300 kuća, izgledale su kao manji gradovi. Danas se o njima priča u prošlom vremenu.
„U pojedinim poljanama poslednjih godina pojavile su se nove vinarije, što daje nadu da bi deo prostora mogao ponovo da dobije funkciju i život“ – Ivan Brborić, Zavičajni muzej Župe
Brborić ne gubi nadu, ali dobro zna da je to individualni entuzijazam, a ne sistemsko rešenje. Negotinska krajina je pokazala kako se pivnice mogu pretvoriti u turističku atrakciju – uz podršku, promociju i zaštitu. U Župi, osamdesetih godina prošlog veka bilo je inicijativa za zaštitu poljana, ali su ostale na papiru. Četrdeset godina kasnije, situacija se nije promenila.
Turistički potencijal ili bespovratni gubitak?
Sa stanovišta poljoprivrednika, pitanje nije samo nostalgično. Obnova poljana znači povratak zemljišta u funkciju, mogućnost za mlade da ostanu na selu, priliku za organsku proizvodnju i vrhunska vina. Srbija ima tradiciju kojoj retko koja zemlja može parirati – osam vekova neprekidnog vinogradarstva na istom prostoru. Ali je ne koristi.
Upoređivanje sa Negotinskom krajinom je neminovno, ali i bolno. Tamo su pivnice prepoznate kao deo vinske kulture i turističke infrastrukture. Dobile su podršku, promociju i zaštitu. U Župi, poljane su prepuštene zubu vremena i individualnim naporima retkih entuzijasta. Nije pitanje resursa – pitanje je prioriteta. Dokle ćemo dozvoljavati da nam propada baština koja bi mogla da hrani porodice i privlači turiste?
Zato, dokle god se bude čekalo na sistematsku zaštitu, poljane će nastaviti da se ruše. Svaka srušena kuća nije samo gubitak kamena i drveta – gubitak je znanja, ukusa i identiteta čitavog kraja. Pitanje nije hoće li se nešto preduzeti, već hoće li biti šta da se sačuva kada se konačno odlučimo.
Izvor: Agro News, 18. avgust 2026.
💬 0 komentara