Zamislite leto na 35 stepeni u hladovini, vetar koji nosi prašinu, i vi stojite na njivi i gledate kako se dim diže iz susednog atara. Nema frke, mislite, vatrogasci su na putu. Samo što oni imaju trideset kilometara i deset požara istovremeno. Dok vi čekate, vatra prelazi na vašu pšenicu. Ovo se dešava svakog leta, na stotine puta, a mi i dalje verujemo da je gašenje požara isključivo posao onih u crvenim kamionima. Istina je drugačija – prvi koji vatru ugledaju, osete i trče da je gase, jesu ljudi koji tu žive i rade. Pitanje je samo da li smo spremni da ih ozbiljno shvatimo kao deo sistema.
Zašto je baš selo prva linija odbrane
Koncept nije nov. Lokalne zajednice su oduvek bile te koje su prve reagovale na požar, bilo da je reč o livadi, strnjici ili šumarku. Ali tek poslednjih godina, sa sve dužim sušnim periodima i sve većom učestalošću požara na otvorenom, stručnjaci počinju ozbiljno da zagovaraju model u kome meštani nisu samo posmatrači, već aktivni učesnici. Logika je prosta: oni poznaju svaku stazu, svaku vetrometinu, svakog komšiju koji možda neoprezno loži vatru.
Nažalost, praksa je drugačija. U većini slučajeva, lokalno stanovništvo se uključuje tek kada je požar već poodmakao. Tada od njih traže da pomognu sa brentačama, traktorima i cisternama. Ali u fazi prevencije – kada je potrebno očistiti kanale, pokositi uz put, ne paliti strnjiku u vetrovitim danima – retko ko ih pita za mišljenje. A upravo je ta faza, preventivna, najjeftinija i najefikasnija.
„Prevencija nije skupa, ali neznanje i nemar koštaju više od bilo koje vatrogasne intervencije. Lokalni ljudi su ti koji mogu da ćute i posmatraju, ili da deluju – pitanje je samo da li im je neko pokazao kako“ — Marko Jovanović, poljoprivredni savetodavac iz Srednjeg Banata.
Prvi koraci koji ne zahtevaju budžet
Kada govorimo o prevenciji, ne mislimo na skupe sisteme i helikoptere. Mislimo na stvari koje svaki domaćin može da uradi sam. Bezbedna upotreba mašina u sušnom periodu – to znači ne raditi sa kombajnom ili traktorom kada je trava suva kao barut i vetar duva, ili bar imati priručni aparat za gašenje u kabini. Pažljivo odlaganje opušaka, izbegavanje roštiljanja u blizini suve vegetacije, poštovanje propisa o spaljivanju biljnih ostataka. Ovo se ponavlja na svakom savetovanju, ali se malo ko njih drži jer nema sankcija, a još manje svesti.
Kampanje za podizanje svesti postoje, ali su često suviše opšte i ne dopiru do onih kojima su namenjene. Poljoprivrednik u zabačenom selu ne čita savetodavne biltene. On sluša komšiju i gleda šta rade drugi. Zato su ključni obrazovni programi na licu mesta, u selu, na njivi. Ne kroz suve prezentacije, već kroz praktične radionice. Pokaži čoveku kako da proceni rizik, kako da napravi prvi udar na vatru, kako da prijavi požar bez panike.
Osmatračnice koje ne postoje – a mogle bi
Lokalni stanovnici su često prvi koji primete dim. Problem je što nemaju mehanizam da brzo i efikasno prijave požar. Broj 193 je dobar, ali u praksi, kada vatrogasci stignu, često je već kasno. Zamislite sistem u kome svako selo ima mrežu osmatrača – nešto poput dobrovoljnih vatrogasaca, ali sa modernim alatima: aplikacija za prijavu, grupa na Viberu, veza sa lokalnom samoupravom. Ovo nije naučna fantastika. U nekim delovima Evrope to već postoji.
U Srbiji postoje izuzeci. U pojedinim selima u Šumadiji i na jugu, poljoprivrednici su sami organizovali patroliranje tokom leta. Ali to su herojski pojedinačni napori, a ne sistem. Institucije, opštine i šumarske službe retko koordinišu sa takvim inicijativama. Rezultat je da entuzijazam brzo izgori, bukvalno.
„Kada čovek shvati da njegova oranica može da gori kao buktinja ako ne pokosi travu uz put, on će je pokositi. Ne zbog straha, već zbog razumevanja“ — ističe jedan od učesnika pilot programa u Šumadiji.
Analiza: gde se kida lanac u Srbiji
Ideja je logična, ali u praksi nailazi na tri ključne prepreke. Prva je finansiranje. Lokalne zajednice nemaju budžet za obuku, opremu, čak ni za osnovna sredstva kao što su motike i aparati. Druga je koordinacija. Opštine, MUP, šumarske službe i poljoprivrednici retko sede za istim stolom. Treća, možda i najvažnija, jeste poverenje. Ljudi ne veruju institucijama. Ako im sutra dođe inspektor i kaže "ne smeš da pališ strnjiku", oni će to doživeti kao još jednu zabranu, a ne kao savet.
Participativno planiranje je rešenje koje se nameće. Kada se lokalno znanje poveže sa naučnim podacima, dobijaju se odluke koje su praktične i održive. To nije samo teorija. Na primer, u nekim evropskim zemljama poljoprivrednici su uključeni u izradu planova za upravljanje požarima. Plaćeni su za to. Osećaju odgovornost, ali i podršku.
Klimatske promene dodatno pojačavaju hitnost. Požarne sezone postaju duže, sušnije, nepredvidivije. Uloga lokalnih zajednica više nije opcija, već nužnost. Izgradnja otpornosti zahteva kontinuirano prilagođavanje – kroz održivo upravljanje zemljištem, bolju informisanost, snažniju saradnju.
Zato vam kažem: dok lokalni domaćini ne budu shvaćeni kao saveznici, a ne kao potencijalni krivci, svaki požar će nas zaticati nespremne. Ko rano rani, dve sreće grabi – jedna je sačuvana njiva, druga je samopoštovanje čoveka koji je znao šta da radi.
Izvor: Agro News, 19. avgust 2026.
💬 0 komentara