Topli talas na Jadranu uništio dagnje i naneo štetu od pedeset miliona evra

Kada more proključa, nema tog osigurača koji može da spasi ono što je vezano za vodu. Stiže nam alarmantan izveštaj sa severnog Jadrana koji neće iznenaditi one koji prate prirodu, ali će sigurno zabrinuti proizvođače kod nas. U italijanskoj regiji Emilija-Romanja, preko devedeset odsto roda dagnji je nestalo zbog vreline i gušenja. Ovo nije suva statistika već direktan gubitak veći od pedeset miliona evra, kažu iz organizacije „Confcooperative Agroalimentare e Pesca". Dok mi ovde gledamo u cene žita, ovo sa obale šalje opasnu poruku o tome koliko smo svi ranjivi.

Ekološki udar koji ne poznaje državne granice

Ono što se desilo u Italiji tokom leta dve hiljade dvadeset i šeste godine nije izolovan incident, već deo šireg obrasca koji polako postaje nova normalnost. Poljoprivrednici u našem okruženju često misle da su klimatske promene nešto što se dešava daleko, ali poremećaji u ekosistemu Jadrana direktno se odražavaju na cenu hrane i stabilnost tržišta. Istorijski gledano, uzgoj školjki u ovom delu Mediterana bio je stub lokalne ekonomije decenijama, ali kombinacija previsoke temperature vode i nedostatka kiseonika promenila je pravila igre. Klimatske promene više nisu tema za naučne skupove, već realnost sa kojom se proizvođači bore svaki dan. Kada voda izgubi sposobnost da zadrži kiseonik, život u njoj jednostavno nestaje, a sa njim i višegodišnji trud ulagača.

Razmere štete u brojkama koje bole

Najteže je stradala oblast između Gora i Porto Garibaldija, gde je koncentrisano više od šezdeset odsto regionalne proizvodnje dagnji uzgajanih u moru. Prema navodima italijanskog lista Sole24Ore, uništeno je između dvadeset hiljada i dvadeset pet hiljada tona dagnji spremnih za prodaju, kao i mlade dagnje namenjene uzgoju za narednu godinu. Ovo nije samo gubitak trenutnog prihoda, već udarac u temelje budućeg ciklusa proizvodnje. Problemi su pogodili i proizvođače u susednoj regiji Veneto, gde je u zalivu Skardovari, u provinciji Rovigo, temperatura vode dostigla trideset dva stepena Celzijusa.

Rekordne temperature izazvale su iznenadno uginuće oko sto tona dagnji, i to usred komercijalne sezone kada se očekivao najveći promet. Konzorcijum zadruga ribara Polesine bio je prinuđen da obustavi prodaju proizvoda sa zaštićenom oznakom porekla, dok je proizvodnja ograničena na uzgajališta na otvorenom moru. Šteta je direktno veća od pedeset miliona evra i nastaviće da raste, posebno imajući u vidu da će drastično smanjenje količine mladih dagnji dovesti do pada proizvodnje naredne godine.

Posle teškog udara koji smo krajem jula pretrpeli zbog algi, koje su ugrozile proizvodnju školjki, sada se suočavamo sa još jednom vanrednom situacijom — Vadis Paezanti, potpredsednik organizacije „Confcooperative Agroalimentare e Pesca" za Emiliju-Romanju

Proizvođače posebno brine činjenica da su, osim već izgubljenog proizvoda namenjenog prodaji, ugroženi i temelji proizvodnje za narednu godinu. Uzgoj dagnji je sezonska delatnost, a upravo se u ovom periodu postavljaju osnove za proizvod koji bi trebalo da dostigne komercijalnu veličinu i bude plasiran od marta do kraja avgusta naredne godine. Regionalni ministar poljoprivrede i ribarstva Emilje-Romanje Alesio Mami izjavio je da su proizvođači poslednjih godina već bili pogođeni nizom ekoloških kriza, od širenja plavog raka do pojave morske sluzi.

Šta ova italijanska lekcija govori nama u Srbiji

Možda se pitate šta nas u Srbiji briga za dagnje u Italiji, ali princip je isti kada govorimo o akvakulturi i zavisnosti od prirodnih resursa. Naše ribnjake sa šaranom i pastrmkom takođe preti opasnost od pregrevanja vode tokom sve češćih letnjih talasa. Kada voda u ribnjacima dostigne kritičnu tačku, nivo kiseonika pada, a rizik od pomora ribe raste eksponencijalno. Italijanski primer nam govori da diversifikacija nije samo marketinški termin, već pitanje opstanka gazdinstva. Oslanjanje na jednu vrstu proizvoda u vreme klimatske nestabilnosti postaje kocka sa visokim ulogom.

Druga važna poruka tiče se osiguranja i državne podrške u vanrednim situacijama. Šteta od pedeset miliona evra je brojka koju teško može da pokrije privatni džep, bez obzira na veličinu firme. U Srbiji se često priča o subvencijama za navodnjavanje, ali retko ko ozbiljno govori o osiguranju od elementarnih nepogoda koje uključuju i ekstremne temperature. Ako Italija sa razvijenim sistemom zaštite beleži ovakve gubitke, naši proizvođači moraju biti svesni da su još ranjiviji. Potrebno je ulagati u tehnologiju koja omogućava kontrolu kvaliteta vode i bržu reakciju na promene u ekosistemu.

Priroda ne priznaje žalbe niti rokove za isporuku, ona jednostavno uzima svoje kada je sistem previše napregnut. Iskustvo iz Emilije-Romanje pokazuje da se krize ređaju jedna za drugom, od plavog raka do morske sluzi, što stvara lančanu reakciju gubitaka. Za srpsko gazdinstvo, pouka je jasna. Moramo pratiti parametre sredine kao što pratimo berzu, jer je voda isti takav resurs koji može postati neprijatelj ako ga ne poštujemo. Ne možemo sprečiti globalno zagrevanje preko noći, ali možemo promeniti način na koji gazdujemo. Investicije u dublje ribnjake, sistemi za aeraciju i praćenje kvaliteta vode moraju postati standard, a ne luksuz. Poljoprivreda budućnosti pripada onima koji slušaju prirodu, a ne onima koji misle da mogu da je kontrolišu bez posledica.

Izvor: Agro TV, 4. septembar 2026.