Dok poljoprivrednici broje svaki dinar za gorivo i đubrivo, država broji samo potrošene milijarde. Fiskalni savet Srbije je početkom septembra 2026. godine objavio analizu koja zvuči kao hladan tuš za sve nas u struci. Novac se nekontrolisano sliva u agrar, ali rezultati na terenu jednostavno izostaju. Dok se budžet širi, realna proizvodnja već duže vreme praktično stoji u mestu. Produktivnost naših gazdinstava i dalje zaostaje za zemljama Centralne i Istočne Evrope, što otvara pitanje efikasnosti celokupnog sistema. Posebno su izražene strukturne slabosti u stočarstvu, gde se najviše oseća nedostatak dugoročne strategije.
Istorijski hod kroz agrarnu politiku
Da bismo razumeli gde smo danas, moramo pogledati kako smo stigli do ovog trenutka. Današnji sistem predstavlja rezultat višedecenijskog razvoja agrarne politike koji nije uvek imao jasnu putanju. Od druge polovine 19. veka pa sve do sredine 1990-ih, glavni oblik državne pomoći bila je kreditiranje. Država je kroz različite modele obezbeđivala poljoprivrednicima pristup povoljnim kreditima, što je omogućavalo finansiranje tekuće proizvodnje.
Međutim, takav pristup je često dovodio do nagomilavanja dugova i velike zavisnosti od netržišnog finansiranja. Važan institucionalni zaokret dogodio se 1996. godine, kada je agrarni budžet uveden u redovnu budžetsku aproprijaciju. Cilj je bio da podrška postane kontinuirana i predvidljiva za sve poljoprivredne proizvođače. Međutim, sve do sredine 2000-ih sistem je ostao relativno ograničen i uglavnom se oslanjao na premije, pre svega za mleko i industrijsko bilje. Te mere su imale snažnu socijalnu komponentu, ali ograničen uticaj na povećanje produktivnosti. Od 2004. godine počinje formalna modernizacija sistema, da bi posle 2007. godine uvođenje plaćanja po hektaru i grlu dodatno približilo Srbiju evropskom modelu.
Zakonski okvir i realnost na terenu
Zakon propisuje minimalno izdvajanje za poljoprivredu od pet procenata republičkog budžeta, ali ne postavlja gornju granicu. Takav sistem omogućava da na visinu i strukturu agrarnog budžeta snažno utiču trenutne političke i fiskalne okolnosti. Tokom godine budžetske aproprijacije često su menjane preko tekuće budžetske rezerve, pri čemu su dodatna sredstva usmeravana na podsticaje za koje postoji najveća tražnja. Problem je što agrarna politika u Srbiji dominantno se sprovodi kroz budžetske subvencije kojima država pokušava da stabilizuje prihode proizvođača.
Ključni problem, prema analizi Fiskalnog saveta, nije toliko u visini izdvajanja koliko u načinu na koji su podsticaji organizovani. Agrarna politika se prethodnih godina često menjala kroz vanredne intervencije, ad hoc povećanja subvencija i česte izmene pravila. Tako je nastao sistem koji je istovremeno postao sve skuplji za državu, a nije doneo odgovarajuće razvojne efekte. Umesto stabilnog i predvidljivog okvira koji bi poljoprivrednike podsticao na ulaganja, sistem je u velikoj meri ostao usmeren na kratkoročnu stabilizaciju.
Takav pristup dodatno je favorizovao ekstenzivnu i primarnu proizvodnju, dok su manje podržavane kapitalno intenzivne oblasti, poput stočarstva i prerade, koje mogu da donesu veću dodatu vrednost, produktivnost i izvozni potencijal — Fiskalni savet Srbije
Subvencije su ostale relativno slabo povezane sa produktivnošću, investicijama, tehnološkim napretkom i kvalitetom proizvodnje. Sistem je pre svega nagrađivao površinu zemljišta i broj grla, a mnogo manje ulaganja i standarde kvaliteta. Istovremeno, Evropska unija je svoju Zajedničku poljoprivrednu politiku postepeno usmeravala ka širim ciljevima. Klasične proizvodne subvencije ustupale su mesto podršci prihodima, ruralnom razvoju i zaštiti životne sredine, dok mi još uvek merimo uspeh brojem hektara.
Šta ovo znači za vaš džep i budućnost
Ova analiza nije samo suva statistika za birokrate u Beogradu, već direktno pogađa svako porodično gazdinstvo u Srbiji. Kada se sistem menja ad hoc, vi ne možete da planirate investiciju za pet godina. Kako da kupite modernu mehanizaciju ili podignete objekat za tov ako ne znate da li će pravila za subvencije važiti i sledeće godine? Fiskalni savet ukazuje na potrebu za postepenom modernizacijom agrarne politike, kroz preispitivanje obima i strukture budžetske podrške.
Struktura podsticaja, pravila za njihovu dodelu i način sprovođenja direktno utiču na investicije i dugoročnu konkurentnost poljoprivrede. Ako država samo leči simptome nakon tržišnih šokova umesto da gradi otpornost sistema, poljoprivrednik ostaje taoc trenutne situacije. Potrebno je razlikovati aktivne i neaktivne korisnike, što je bio pokušaj još uvođenjem registra poljoprivrednih gazdinstava. Bez jasne veze između pomoći i rezultata, novac se pretvara u socijalno davanje umesto u razvojni alat.
Na kraju, sve se svodi na pitanje održivosti. Država je tokom prethodne decenije značajno povećala izdvajanja za poljoprivredu, ali se nameće pitanje da li način raspodele novca daje rezultate koji odgovaraju uloženim sredstvima. Za sagledavanje problema nije dovoljno posmatrati samo obim proizvodnje, već i način na koji funkcioniše sistem državne pomoći. Dokle god budemo nagrađivali posedovanje zemlje umesto rada na njoj, teško ćemo sustići komšije iz regiona. Poljoprivreda ne traži milostinju, već partnerstvo koje ima smisla.
Izvor: Biznis.rs, 5. septembar 2026.
💬 0 comments