Kada je Taškent pre nekoliko dana objavio cifru od deset miliona tona žitarica, u Beogradu je nastala čudna tišina. Niko od domaćih zvaničnika nije komentarisao podatak, a trebalo je. Jer iza te brojke stoji priča o zemlji koja je za godinu dana promenila svoj status iz ozbiljnog uvoznika u igrača koji traži kupce za viškove. Istovremeno, naši poljoprivrednici i dalje mere prinose i nadaju se padavinama koje ne dolaze. Dok sezona žetve u Srbiji još uvek traži svoj epilog, Centralna Azija je zatvorila knjige i prešla na planiranje izvoza.
Zašto je Taškent postao relevantan
Većina nas je navikla da gleda ka Čikagu, Parizu ili Kijevu kada se priča o svetskom tržištu žita. Taškent je do pre nekoliko sezona bio zanimljiv samo turistima i ljubiteljima puta Svile. Međutim, ono što se tamo dešava u poslednje dve godine menja kartu snabdevanja celog evroazijskog prostora. Ministarstvo poljoprivrede Uzbekistana saopštilo je da je rekord ostvaren zahvaljujući setvi visokoprinosnih sorti i sistemu za navodnjavanje koji pokriva skoro milion hektara.
Ovo nije slučajnost, niti sreća sa vremenskom prognozom. Uzbekistan je pre samo deset godina bio zemlja koja je uvozila više nego što je izvozila, a danas aktivno traži tržište za svoju pšenicu. Za naš region, ovo je poruka koja se ne može ignorisati, jer se Srbija tradicionalno oslanjala na izvoz u pravcu istoka i jugoistoka. Istorijski gledano, ta tržišta su bila sigurna jer je domaća proizvodnja u centralnoazijskim zemljama bila mala. Sada to više nije slučaj.
Kada proizvodnja skoči za milion tona u jednoj sezoni, to nije dar prirode nego rezultat ulaganja u seme, vodu i logistiku — Murat Rahimov, agrarni analitičar iz Taškenta
Brojke koje ne ostavljaju prostor sumnji
Prema podacima APK-Inform, ozime žitarice u ovoj sezoni zasejane su na 944.100 hektara pod kontrolisanim navodnjavanjem. To je površina koja u Srbiji ne postoji ni kao projekat u najavi kada je reč o strateškim kulturama. Kapacitet silosa i skladišnih objekata u Uzbekistanu sada iznosi 3,97 miliona tona, što je dovoljno da primi tek nešto manje od polovine ovogodišnjeg roda žitarica.
Američko ministarstvo poljoprivrede procenjuje da je Uzbekistan proizveo 7,2 miliona tona pšenice, u poređenju sa 6,1 milionom tona u prethodnoj i 6,7 miliona tona u sezoni pre toga. Rast od gotovo milion tona u godini dana nije prirodni priraštaj, već rezultat sistema. Taj skok odaje ozbiljnu nameru države da preuzme ulogu regionalnog snabdevača.
Ono što je za nas najvažnije jeste odnos uvoza i izvoza. Prema projekcijama za tržišnu godinu 2026/27, uvoz pšenice u Uzbekistan trebalo bi da padne sa 5,6 na oko četiri miliona tona. Istovremeno, izvoz bi trebalo da poraste sa 2,4 na 2,5 miliona tona. To znači da će ta zemlja za godinu dana sa tržišta povući milion i po tona manje nego što to čini sada, a ponuditi gotovo istu količinu više. Reč je o pomeranju koje menja tokove robe na celom prostoru od Kaspijskog jezera do Crnog mora.
Šta ovaj rekord znači za srpskog seljaka
E sad dolazimo do pitanja koje bi trebalo da probudi svakog proizvođača pšenice u Srbiji. Ako Uzbekistan smanji uvoz za milion i po tona, a mi godišnje izvozimo više stotina hiljada tona žita u tom pravcu i šire, onda se pred našim vratima polako zatvara tržište koje smo smatrali sigurnim. Naši istočni partneri više nemaju razlog da kupuju našu pšenicu po višim cenama kada domaća ponuda raste iz sezone u sezonu.
Pritom, razlika u logistici je ključna. Uzbekistan ima silose kapaciteta skoro četiri miliona tona, ali proizvodi deset miliona tona žitarica. To znači da će morati ili brzo da gradi nova skladišta, ili da ubrza prodaju. Ta žurba bi kratkoročno mogla da obori cene na njihovom tržištu, ali za nas to nije dobra vest, jer mi nismo u tom lancu. Mi smo konkurent na marginama.
Naša šansa leži u kvalitetu, posebno u sortama pogodnim za pekarstvo, testenine i industrijsku preradu. Ali kvalitet mora biti isporučen sa pouzdanošću u rokovima i količinama, a to je ono gde srpski izvoz već godinama posustaje. Ako hoćemo da zadržimo mesto u regionu, moramo se prilagoditi brže nego što to činimo.
Konferencija u Taškentu kao mesto gde se dele karte
Treba imati na umu i zakazanu konferenciju. Očekivanja za tržište žitarica Uzbekistana i cele Centralne Azije biće jedna od glavnih tema VI međunarodne konferencije „Asia Grains&Oils Conference in Tashkent 2026", koja će biti održana 16. septembra u Taškentu. Tamo će se, kako stvari stoje, dogovarati višegodišnji ugovori koji će direktno povezati proizvođače iz Centralne Azije sa kupcima u Africi, na Bliskom istoku i u jugoistočnoj Aziji.
Ti aranžmani će zaobići tradicionalne posrednike na koje smo mi navikli da se oslanjamo. Srbija, koja nema ni sličnu platformu ni ovakav događaj, rizikuje da bude isključena iz razgovora u kome se dele višegodišnje pozicije. Ako ne budemo pratili trendove u Centralnoj Aziji i ne pošaljemo svoje ljude u Taškent, zateći ćemo se pred zatvorenim vratima kada krene jesenja setva i kada se budu potpisivali novi komercijalni sporazumi.
Ko ne sedne za sto u Taškentu, taj će za godinu dana tražiti mesto iza stola — Dragan Vuković, konsultant za izvoz žitarica
Zaključak urednika
Gledajte ovo kao upozorenje, a ne kao vest iz daleke zemlje koju možemo da prelistamo uz kafu. Deset miliona tona žita u Centralnoj Aziji znači da se naš izvozni prozor polako zatvara, a da mi za to nemamo rezervni plan. Dok se u Beogradu raspravlja o subvencijama po hektaru i političarima koji najavljuju kanale za navodnjavanje, Taškent je već stavio skoro milion hektara pod sistem kapanja i proizveo rekord. Svet se menja brže od naše dokumentacije u katastru, a žito ne pita za administrativnu proceduru. Ko to ne razume danas, shvatiće sutra, ali sa mnogo manje prostora za manevar.
Izvor: Agro TV, 5. septembra 2026.
💬 0 komentara