Kada osnovna namirnica poput piletine postane nedostižan luksuz, narod ne traži ekonomska objašnjenja već traži krivce. Tačno to se dogodilo u Turskoj, gde je bes zbog poskupele živine prerastao u jednu od najžešćih antimonopolskih akcija u istoriji te zemlje. Dok naši proizvođači kod kuće samo nemo posmatraju kako rastu cene stočne hrane, preko granice se vodi pravi rat između države i krupnog kapitala. Vlada je shvatila da meke mere ne piju vodu kada je u pitanju ishrana nacije.
Zašto je država morala da reaguje
Ovo nije obična inspekcijska kontrola tržišta, već direktan udarac u srce industrije koja zapošljava tri miliona ljudi. Turska važi za jednog od najvećih svetskih proizvođača živinskog mesa, ali početak 2026. godine doneo je pravi haos na police marketa. Vlada je prvo pokušala da zabrani izvoz kako bi sačuvala domaće zalihe za svoje građane, međutim, cene nisu pale ni dinar. To je bio jasan signal da nešto duboko ne valja u samom lancu isporuke i distribucije robe. Stručnjaci za tržišnu konkurenciju upozoravaju da kada mere vlade ne deluju, obično znači da neko veštački davi ponudu. Država je shvatila da ne može da se takmiči sa organizovanom grupom koja kontroliše tokove robe, pa je povukla najteži mogući potez. Usledila su hapšenja i uvođenje prinudne uprave u ključne kompanije.
Šta kažu brojke i imena kompanija
Sredinom juna 2026. godine, turska policija je u osam različitih provincija sprovela akciju koja je šokirala celokupnu biznis zajednicu. Privedeno je 29 rukovodilaca i zaposlenih na visokim pozicijama u vodećim živinarskim kompanijama širom zemlje. Optužbe su izuzetno teške i obuhvataju dogovaranje cena, ograničavanje isporuka i kriminalno organizovanje radi nezakonite dobiti. Sud je prvobitno uveo prinudnu upravu u 13 kompanija koje zajedno drže oko 80 odsto domaćeg tržišta piletine. Među njima su imena koja su poznata svakom ko prati agrar, poput Banvit, Šenpilič, Erpilič, Keskinoglu, Lezita i Gedik.
Prema navodima antimonopolskih organa, rukovodioci su koristili šifrovane aplikacije za razmenu informacija o cenama. Dogovarali su kada će povući popuste i koordinisano smanjivati isporuke velikim trgovinskim lancima. Ovo nije prvi put da se ove kompanije nalaze na meti zakona i državnih organa. Iste kompanije su još u septembru 2025. kažnjene sa ukupno 89 miliona dolara zbog kršenja propisa o zaštiti konkurencije. Ipak, čini se da novčane kazne nisu bile dovoljne da ih odvrate od daljih malverzacija.
Kada 13 firmi diktira cenu hrane za celu naciju, to više nije slobodno tržište, to je ucena države — Analitičar iz magazina Biznis i finansije
Cene su od početka 2026. godine skočile između 150 i 250 odsto, što je za običnog čoveka katastrofa. Piletina je za veliki deo stanovništva bila najdostupniji izvor mesa, a sada postaje nedostižna za mnoge domaćinstva. Iako je sud polovinom juna ukinuo prinudnu upravu za 11 od 13 kompanija zbog straha da se proizvodnja ne poremeti, istraga se nastavlja. Industrija se procenjuje na više od 14 milijardi dolara, a izvoz ide u više od 100 zemalja sa prihodom većim od milijardu dolara godišnje.
Šta ovo znači za naše gazdinstvo
Ono što se dešava u Turskoj treba da nam bude ozbiljna opomena ovde u Srbiji i regionu. Naša živinarska proizvodnja takođe zavisi od uvoznih sirovina, pre svega soje i kukuruza koji diktiraju cenu koštanja. Turska u velikoj meri zavisi od uvoza dodataka za stočnu hranu i matičnih jata, pa pad vrednosti lire direktno povećava troškove proizvodnje. Kod nas je situacija slična, jer svaki skok cene žita na svetskom tržištu odmah osetimo u otkupnoj ceni pilića i jaja. Problem nastaje kada se tržište previše koncentriše u rukama nekoliko velikih kompanija, dok mali proizvođači napuštaju proizvodnju.
Kada imate situaciju da nekoliko igrača kontroliše većinu ponude, rizik od dogovora je uvek prisutan i realan. Državni pokušaji da se ograniče cene često nailaze na zid realnih troškova energije i hrane za životinje. Proizvođači se nalaze između dve vatre – pritiska države da budu jeftini i realnosti da im proizvodnja skupo košta. Ako neko iskoristi tu situaciju za veštačko podizanje cena, kao što se sumnja u Turskoj, na kraju gubi potrošač. Naši poljoprivrednici moraju da prate cene inputa i da budu svesni da koncentracija tržišta uvek nosi rizik za manje igrače.
Ova situacija pokazuje da ni veliki izvoznici nisu imuni na unutrašnje probleme i socijalne nemire. Turska godišnje proizvede oko 2,6 miliona tona živinskog mesa i više od 20 milijardi jaja za svoje potrebe. Ipak, ta brojka ne znači ništa ako roba ne stiže do ljudi po fer i realnoj ceni. Mi u Srbiji često gledamo u izvozne rezultate kao u meru uspeha, ali zaboravljamo da domaće tržište mora biti stabilno. Ako dozvolimo da se stvore uska grla u distribuciji, bilo ko može da zatvori slavinu i diktira uslove.
Zaključak urednika
Gledajući ove brojke, jasno je da slobodno tržište ne funkcioniše kada pravila pišu oni koji imaju najviše para. Turska je pokazala zube, ali pitanje je da li će to trajno rešiti problem ili će se kartel samo bolje sakriti. Za nas je poruka jednostavna – diversifikacija je jedini spas za zdravu poljoprivredu. Ne smemo dozvoliti da zavisimo od nekoliko velikih igrača, bilo da je reč o otkupu ili nabavci hrane. Dokle god mali čovek može da proizvede i proda, nema potpunog monopola. A monopol, kako vidismo na primeru piletine, uvek na kraju naplati svoju cenu najskuplje.
Izvor: Agro News, 6. septembar 2026.
💬 0 komentara