Kada stanete na kasu u supermarketu i pogledate račun, imate osećaj da živite u Švajcarskoj, ali kada otvorite novčanik, shvatite da ste i dalje u Srbiji. Najnoviji podaci Fiskalnog saveta otkrivaju šokantnu istinu s kojom se suočavamo svakog dana. Cene hrane u našoj zemlji dostigle su 96,6 odsto proseka Evropske unije, dok su primanja građana i dalje ispod polovine evropskog standarda. Ova disproporcija nije samo statistička anomalija, već direktno udara u džep svakog domaćinstva i svakog poljoprivrednog proizvođača.
Ekonomski jaz koji se produbljuje
Ovaj problem nije nastao preko noći, ali je u poslednje dve godine dobio zabrinjavajuće razmere. Prema studiji Poljoprivreda Srbije između stagnacije i reforme, koju je objavio Fiskalni savet, hrana i bezalkoholna pića poskupljuju brže od bilo koje druge robe ili usluge. Dok je ukupan nivo cena proizvoda za ličnu potrošnju u 2024. godini bio na oko 60 odsto evropskog proseka, hrana je gotovo dostigla punu cenu. Ovo je posebno bolno jer hrana čini gotovo 30 odsto prosečne potrošačke korpe u Srbiji. Za razliku od luksuzne tehnike ili odeće gde su cene niže, ovde se radi o preživljavanju. Fiskalni savet u izveštaju jasno poručuje da uzroke ne treba tražiti samo na policama marketa, već dublje u sistemu. Situacija postaje neodrživa kada se uzme u obzir da potrošači plaćaju gotovo evropske cene sa prihodima koji su znatno niži od onih u zemljama članicama.
Gde tačno gubimo bitku sa cenama
Analiza pokazuje da Srbija nije usamljena u regionu, ali je pozicija koju zauzimamo nepovoljna. Hrana je kod nas skuplja nego u jedanaest država centralne i istočne Evrope. Posebno boli poređenje sa susedima koji su ekonomski razvijeniji od nas, a imaju jeftiniju hranu. U Rumuniji cene hrane iznose oko 76 odsto proseka EU, a u Bugarskoj oko 89 odsto. Logika nalaže da bi, s obzirom na nivo razvijenosti Srbije, domaće cene trebalo da budu osetno ispod evropskog proseka, a ne da se graniče sa njim. Najveća odstupanja zabeležena su kod proizvoda koji su svakodnevna potreba. Cene ulja i masti su oko 20 odsto iznad proseka EU, što direktno pogađa proizvodnju ulja i potrošače. Šećer, džemovi i slatkiši skuplji su za oko 15 odsto. Više cene prisutne su i kod gotove hrane, mleka, mesnih prerađevina i jaja. S druge strane, povrće je na oko 90 odsto evropskog proseka, dok su žitarice, voće i meso na približno 85 odsto. Ipak, trend je jasan – sve se približava evropskim cenama, bez obzira na standard.
Pritisci na cene počinju već u primarnoj proizvodnji, što demantuje priču da su krivi samo trgovci. Proizvođačke cene u Srbiji dostigle su u proseku 87 odsto nivoa EU u periodu od 2022. do 2024. godine. To je znatno više nego u periodu 2015–2017, kada su bile na oko 72 odsto evropskog proseka. Nagli rast usledio je 2021. i 2022. godine, u vreme globalne krize na tržištu poljoprivrednih inputa, ali je uticaj tog šoka u Srbiji bio snažniji nego u drugim evropskim ekonomijama. Ovo direktno korelira sa skokom cena đubriva koji smo svi osetili na njivi.
Visoke proizvođačke cene mogu biti posledica niske produktivnosti, nestabilne ponude i drugih strukturnih problema, dok se dodatni pritisci stvaraju u narednim karikama lanca — Fiskalni savet Srbije
Analiza ne svodi odgovornost isključivo na poljoprivrednike, ali ukazuje na sistemske propuste. Poređenje proizvođačkih i maloprodajnih cena pokazuje da primarna proizvodnja nije jedino objašnjenje za skupu hranu. Deo problema nalazi se i u preradi, distribuciji i trgovini, uključujući moguće neefikasnosti i nepovoljnu tržišnu strukturu. Koncentracija u pojedinim segmentima lanca može dovesti učesnike u neravnopravan položaj i stvarati cenovne distorzije na štetu i poljoprivrednika i potrošača.
Vreme je za reformu, ne za gašenje požara
Ovi podaci za nas na terenu znače da moramo prestati da gledamo samo u otkupnu cenu kukuruza ili pšenice. Problem je u celokupnom lancu vrednosti. Srbija je prethodnih godina povećala agrarne subvencije do nivoa od oko jedan odsto BDP-a, što je značajan iznos. Međutim, poljoprivredne subvencije očigledno ne daju željeni rezultat u smislu obaranja cena kroz veću efikasnost. Fiskalni savet ocenjuje da bi bolje usmereni podsticaji trebalo bi da doprinesu većoj produktivnosti, stabilnijoj ponudi i manjim pritiscima na cene. Poseban problem predstavljaju sektori koji se godinama suočavaju sa nestabilnom proizvodnjom, poput stočarstva Srbije i proizvodnje šećerne repe, kao i voćarstva i povrtarstva, koji su izloženi klimatskim rizicima. Umesto reaktivnih i ad hoc mera, potrebna je predvidiva višegodišnja agrarna politika, usmerena na tehnološku modernizaciju i povećanje efikasnosti. Dok mi raspravljamo o tome ko je kriv, izvoz poljoprivrede mora biti konkurentan, a to ne može biti sa ovakvim troškovima proizvodnje. Potrebno je uspostaviti transparentan sistem praćenja cena u svim fazama prehrambenog lanca, po uzoru na praksu EU, kako bi se videlo gde se tačno gubi novac.
Kao neko ko prati agrar decenijama, vidim ovde jasnu poruku. Ne možemo više da se pravimo slepi pred činjenicom da naša poljoprivreda radi sa evropskim troškovima, a proizvodi sa balkanskom produktivnošću. To je održivo samo dokle trpe subvencije, a one nisu neiscrpne. Agrarna politika mora da se okrene od pukog davanja pomoći ka investiranju u tehnologiju koja smanjuje cenu koštanja po jedinici proizvoda. Dok ne budemo imali jasnu sliku od njive do rafa, svaka priča o jeftinoj hrani biće samo populizam. Potrošači plaćaju cenu neefikasnosti celog sistema, a proizvođači ne uspevaju da zarade koliko bi trebalo jer im produktivnost ne dozvoljava da budu konkurentni uz niže cene. Rešenje nije u zamrzavanju cena, već u povećanju prinosa i smanjenju rasipa. Ako nastavimo ovim tempom, hrana će nam biti skupa kao u Nemačkoj, a plate će ostati kao u regionu. To nije put ka napretku, već recept za socijalni nemir i gašenje porodičnih gazdinstava. Vreme je da prestanemo da nagađamo i počnemo da merimo svaki dinar u lancu ishrane.
Izvor: AgroSmart, 7. septembar 2026.
💬 0 komentara