Kad se na jednom mestu okupi stara garda šumadijskih domaćina, a u džepovima zazvoni toliko novca, pametan čovek se zapita da li je to stvarno ili samo još jedan sajamski performans. Više od 2,8 milijardi dinara podsticaja isplaćeno je poljoprivrednicima sa teritorije Kragujevca tokom 2025. i 2026. godine, a objavljeno je upravo na otvaranju 22. Šumadijskog sajma poljoprivrede. Nemanja Lečić, vršilac dužnosti direktora Uprave za agrarna plaćanja, došao je u Kragujevac da brojkama pokaže koliko država misli na ovaj kraj, ali pitanje koje se motalo po šatorima bilo je mnogo jednostavnije — je li taj novac stigao onom kome je najpotrebniji.
Šumadija kao ogledalo srpskog sela
Nije slučajno što se ovakve cifre pominju baš u Kragujevcu, jer ovaj kraj nije samo uspomena na Prvi srpski ustanak i stara zanatska domaćinstva. Šumadija je decenijama bila radionica stočarstva, voćarstva i sitne prerade, a danas nosi ozbiljno breme prilagođavanja evropskom tržištu i uvoznoj konkurenciji. Sajam koji traje do 6. septembra okupio je izlagače mehanizacije, semenske kuće i predstavnike udruženja, ali se ispod sjajnih šatri vodio tihi razgovor o nečem mnogo važnijem — ko će od ovih para zaista napraviti novu štalu, novi zasad ili novi pogon za preradu.
Ovo nije prvi put da se slične brojke vrte u javnosti. Država kroz Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede godinama nudi podsticaje, ali razlika između obećanog i isplaćenog novca često se meri u sezonama, a ne u danima. Zato je svaka konkretna isplata, ma kako velika bila, sama po sebi razlog za oprezni optimizam.
Šta tačno znači 2,8 milijardi na terenu
Brojke su impresivne, ali tek kad se spuste na jedno gazdinstvo dobijaju pravi smisao. Na teritoriji grada registrovano je više od 8.300 poljoprivrednih gazdinstava, a to je gustina kakvu retko koji drugi grad u Srbiji može da pokaže. Ako se tih 2,8 milijardi dinara podeli ravnopravno, prosek po domaćinstvu prelazi 330 hiljada dinara za dve godine, što nije zanemarljivo.
Međutim, u agraru prosek gotovo nikad ne znači stvarnost. Podsticaji po površini, broju grla, investicijama u mehanizaciju i prerađivačke kapacitete ne dele se jednako. Ko ima veću zemlju, više stoke ili spremnu dokumentaciju, taj povuče i više para. Ko je mali, sa dva-tri hektara i bez računara da isprati konkurse, obično ostane na repku. To nije kritika sistema, to je realnost koju treba imati u vidu kad se čitaju ovakve objave.
Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, na čelu sa ministrom prof. dr Draganom Glamočićem, ima jasan zadatak — da bude uz našeg poljoprivrednika, da čuje njegove probleme, ali i da stvara uslove da od svog rada može bolje da živi — Nemanja Lečić, v.d. direktora Uprave za agrarna plaćanja
Lečić je na otvaranju sajma posebno zahvalio Gradu Kragujevcu, organizatorima i izlagačima, ističući da ovogodišnji sajam donosi nove poslovne prilike. Lepo je čuti da ministarstvo želi da čuje probleme proizvođača, ali pravo merilo nije u izjavama, već u rokovima isplata i u tome da li konkursi stižu dovoljno rano da domaćin može da ih iskoristi pre setve ili pre berbe.
Tri pitanja koja niko ne postavlja glasno
Ono što izostaje iz ovakvih priča jeste odgovor na tri pitanja koja svaki poljoprivrednik u Šumadiji nosi u glavi. Prvo — koliko od tih 2,8 milijardi je zaista završilo u investicijama, a koliko je potrošeno na zatvaranje tekućih dugova za gorivo, seme i hemiju. Drugo — koliko novih radnih mesta u preradi je stvoreno zahvaljujući ovim podsticajima, jer bez prerade nema ni većih cena. Treće — koliko malih gazdinstava je zaista uspelo da konkuriše, a koliko je novac završio kod onih koji već imaju dobre agronome i knjigovođe.
Ove dileme nisu nova tema na mojegazdinstvo.rs portalu. Analize tržišta jasno pokazuju da bez modernizacije nema opstanka, a novac koji se isplati treba da bude gorivo za tu modernizaciju, a ne samo flaster na svakodnevne troškove. Šumadija ima kapacitet da postane primer kako se od sirovine dolazi do gotovog proizvoda, ali za to je potrebno mnogo više od sajamskih najava — potrebni su pogoni za hlađenje, sušare, male mlekare i klanice koje rade po standardima.
Sajam u Kragujevcu jeste mesto gde se rađaju poslovi, gde se sklapaju prvi kontakti sa bankama i distributerima. Ali broj izlagača nije pravo merilo uspeha. Pravo merilo je koliko novih kooperanata će za godinu dana imati neko ko je danas na sajmu video novu mašinu, i koliko će mladih ljudi ostati na selu jer su im roditelji konačno mogli da obezbede sigurnu platu.
Šta će ostati kad se šatori spakuju
Ako se ovih 2,8 milijardi dinara zaista pretoči u opremu, zasade i preradu, Šumadija može za dve do tri sezone da pokaže konkretne rezultate. Ako se pak raspoređuje kao i do sada — deo u investicije, deo u socijalu, a dobar deo u paušalne troškove — onda ćemo za godinu dana opet slušati iste brojke na nekom drugom sajmu.
Poruka iz Kragujevca je jasna: novac postoji, država ga isplaćuje, ali bez lokalne organizacije, udruživanja proizvođača i zajedničkog nastupa prema tržištu, taj novac neće doneti promenu koju selo čeka. Domaćin mora znati da mu podsticaj nije plata, već šansa da uradi nešto što bez te pomoći ne bi mogao. Ko to shvati, taj će od 2,8 milijardi napraviti pravu priču. Ko potroši sve na tekuću likvidnost, taj će se za godinu dana opet pitati zašto mu je ostalo premalo.
Na kraju krajeva, brojke su tu da posvedoče da država ne zaboravlja Šumadiju, ali je na domaćinima da taj novac pretvore u trajnu vrednost. Dve milijarde i osamsto miliona dinara je ozbiljan kapital koji može da promeni sliku sela ako se pametno upotrebi. Sećajte se, subvencija je samo vetar u leđa, a jedra morate sami da podignete.
Izvor: AgroFin, 7. septembar 2026.
💬 0 comments