Nebo iznad Kolubare ostalo je nema na molbe domaćina koji su izgubili nadu u kišu. Dok kalendar pokazuje 8. septembar 2026. godine, njive oko Valjeva izgledaju kao da je zima već prošla kroz njih, ostavljajući samo prašinu. Umesto pesme kombajna, čuje se jedino brujanje motora cisterni koje razvoze poslednje kapljice života. Ovde se više ne meri prinos u tonama, već preživljavanje u litrima vode donetim sa udaljenih izvorišta.
Sistem koji ne radi u vreme najveće potrebe
Ovaj scenario nije izolovan slučaj nepovoljne vremenske prognoze, već rezultat dugogodišnjeg nemara prema vodnoj infrastrukturi. Iako je akumulacija Stubo–Rovni izgrađena sa jasnom namenom da reši problem vodosnabdevanja meštana u okolini i naselja duž reke Kolubare, realnost je drugačija. Prošlo je deset godina od kada je jezero napunjeno, a meštani sela u neposrednoj blizini brane i dalje nemaju pristup toj vodi. Umesto održavanja biološkog minimuma reke i navodnjavanja, voda ostaje zarobljena, dok se poljoprivrednici snalaze kako znaju i umeju. Ovaj paradoks govori mnogo više o stanju u agraru od bilo koje zvanične statistike o navodnjavanju koju ministarstva povremeno objavljuju.
Ljudi se pitaju zašto su plaćali poreze za sistem koji sada stoji kao mrtvo slovo na papiru. Infrastruktura koja je trebala da bude spas postala je simbol nemoći države da odgovori na elementarne potrebe sela. Dok političari drže govore o razvoju poljoprivrede, domaćini kopaju bunare koji ostaju suvi. Ova situacija zahteva hitnu reakciju, ali tišina nadležnih postaje glasna koliko i suša koja hara regionom.
Gola istina sa terena i brojke koje bole
Na pojedinim izvorima i delovima potoka u Kolubarskom okrugu formiraju se kolone traktora. Poljoprivrednici satima čekaju da napune cisterne, jer ono što je nekada bilo dostupno nadomak kuće, sada se dovozi izdaleka. Dušan Đedović iz sela Stub, koje se nalazi nedaleko od brane, svakodnevno se suočava sa ovom mukom. Za potrebe njegovog domaćinstva dnevno je potrebno oko tri tone vode, koju on lično dovozi sa izvorišta udaljenog nekih 1.500 metara. Vodovod Kukalj presušio je već duže vreme, pa nema alternative.
Nama samo pred izbore obećavaju da će pustiti vodu, a kad izbori prođu, niko više ne pominje probleme sa vodom — Dušan Đedović, poljoprivrednik iz Stuba
Slika nije ništa lepša ni kod proizvođača koji se bave ratarstvom i voćarstvom. Mladi poljoprivrednik Nikola Urošević iz Slatine kod Uba opisuje situaciju koja se može čuti širom zapadne Srbije. On ove godine ima oko 40 tona šljive, ali od te količine zarade nema jer cena ne pokriva troškove proizvodnje. Pored voća, on gaji i skoro sedam hektara kukuruza gde je prinos definitivno umanjen zbog nedostatka vlage. Obližnja reka Ub je presušila, pa se za vodu snalazi ko kako može, dok iza traktora pri žetvi ostaju oblaci prašine umesto vlažne zemlje.
Stočari se nalaze u možda i najtežem položaju jer moraju da hrane živa bića koja ne mogu da čekaju kišu. Aleksandar Stanarević, stočar iz Donje Kamenice nadomak Valjeva, na svom gazdinstvu ima 150 ovaca, oko 20 grla krupne stoke i oko 150 svinja. Njegovi pašnjaci obuhvataju oko 15 hektara, ali su jako oskudni i ne mogu da obezbede dovoljno hrane za stada. Zbog toga je primoran da koristi seno koje je pripremio za zimu, kao i deo silaže od kukuruza koji je namenjen za prodaju. Svaki normalan domaćin planira da ima hrane za dve godine, ali se sada te zalihe troše mnogo ranije, što ugrožava stabilnost proizvodnje u narednom periodu.
Posledice koje će se meriti mesecima
Struka upozorava da deficit vlage u zemljištu postaje kritičan. Jovan Milinković, savetodavac za voćarstvo u Poljoprivrednoj savetodavnoj službi, naglašava da sušu prvo osećaju biljke sa plitkim korenom, poput kukuruza, koji je na mnogim parcelama prestao da vegetira. Međutim, posledice osećaju i voćke koje imaju dublji koren. Izuzetno suv vazduh i niska relativna vlažnost teraju biljke da se bore da se rashlade i sačuvaju vitalnost. Sa terena već stižu informacije da voćke menjaju boju lista i počinju da se suše, što može dovesti do trajnog oštećenja zasada. Ako se suša nastavi, moguće je sušenje čitavih stabala, što bi bio udarac od kojeg se voćari ne bi oporavili godinama.
Ovo što gledamo u Kolubarskom okrugu nije samo vremenska nepogoda, već ogledalo našeg odnosa prema poljoprivredi. Kada proizvođač mora da troši gorivo za transport vode umesto za rad na njivi, njegova računica unapred ne štima. Troškovi proizvodnje rastu, prinosi padaju, a cena na tržištu ostaje niska, kao što je slučaj sa šljivom ove godine. Sistem koji dozvoljava da akumulacija puna vode stoji dok se stoka napaja cisternama je sistem koji ne funkcioniše. Poljoprivrednici poput Đedovića, Uroševića i Stanarevića ne traže milostinju, već infrastrukturu koja je obećana i plaćena.
Država mora da shvati da voda nije luksuz, već osnovni uslov rada ako misli ozbiljno na očuvanje sela. Dok se to ne desi, poljoprivrednici će nastaviti da gledaju u nebo, nadajući se kiši koja možda neće ni doći.
Izvor: Agromedia, 8. septembar 2026.
💬 0 comments