Kada nebeska vodovodna mreža zakaže pet puta u šest godina, svaki pedalj zemlje postaje pitanje opstanka, a ne samo proizvodnje. Žarko Kobilarov, čovek koji sa porodicom obrađuje oko 450 hektara u srcu Vojvodine, dobro zna da tradicionalna priča o stajnjaku više ne pije vodu kod većine ratarâ. Na njegovom gazdinstvu nema stoke, pa je održavanje plodnosti zemljišta postalo izazov koji zahteva pametnije rešenje od pukog oslanjanja na vreme. Dok mnogi još uvek čekaju da kiša spere probleme, Kobilarov je pre pet-šest godina uveo BioPlug kako bi iskoristio ono što već ima na njivi. Njegova strategija nije bila vođena željom za trenutnim profitom, već nužnošću očuvanja resursa za buduće generacije koje će naslediti ovu zemlju.
Realnost bez stoke i sa sve manje vlage
Poljoprivreda u Srbiji prolazi kroz tihu transformaciju gde se mešovita gazdinstva retko viđaju, a specijalizacija za ratarstvo donosi svoje zamke. Bez stoke, lanac vraćanja organske materije u zemlju je prekinut, što dugoročno vodi ka iscrpljivanju tog tankog sloja koji nazivamo humus. Žarko je svestan da se na klimatske promene ne može odgovoriti samo novim sortama, već i brigom o onome što je ispod površine. Njegovo iskustvo pokriva proizvodnju pšenice, kukuruza, suncokreta i pasulja, ali poslednje sezone su morale da diktiraju promene u setvenoj strukturi. Istorija ovog kraja pamti suše, ali niz od pet sušnih godina u poslednjih šest ciklusa je nešto što remeti svaki dugoročni plan. Kobilarov naglašava da je cilj bio da se sačuva postojeći nivo kvaliteta zemlje, jer pad humusa znači i pad sposobnosti tla da zadrži vlagu. U vremenu kada su temperature često prelazile četrdeset stepeni, svaki procenat organske materije postao je štit koji polako ali sigurno gori pod suncem. Ova realnost primorava proizvođače da razmišljaju drugačije o svakom zrnu žita koje ostane na njivi nakon žetve.
Iskustvo sa BioPlugom i podaci sa terena
Primena preparata za razlaganje žetvenih ostataka nije magični štapić, već alat koji zahteva strpljenje i praćenje kroz analize. Žarko BioPlug najčešće primenjuje na površinama gde su bili pšenica i kukuruz, jer su to kulture koje ostavljaju najveću količinu biomase na njivi. On je radio ogledne parcele, tretirane i netretirane, kako bi video razliku u praksi, a ne samo na papiru proizvođača. Rezultati pokazuju da se organska materija bolje razlaže, ali to ne znači automatski skok prinosa u uslovima ekstremnog stresa. Ove godine su okolnosti na njegovom delu terena bile nešto povoljnije, što je retka sreća u odnosu na ostatak države. Tokom leta pale su dve značajne kiše, prva od oko 40 litara po kvadratnom metru, a desetak dana kasnije još 53 litra. Žarko odmah dodaje da je to mikroklima i da situacija u severnom Banatu, srednjem Banatu i severnoj Bačkoj izgleda katastrofalno. On ima 65 godina i kaže da ne pamti ovakav niz ekstremno loših godina zaredom, što govori o ozbiljnosti promene paradigme u ratarstvu.
"Nije za očekivati da će za pet godina, posle jedne ili dve primene BioPluga, humus naglo skočiti. Ali vidi se da će se bar održati nivo koji je trenutno tu" — Žarko Kobilarov, proizvođač
Kada su u pitanju prinosi, Kobilarov je oprezan u donošenju zaključaka jer je nemoguće porediti godine koje su klimatski toliko različite. Suša i superćelijska oluja u jednom periodu od šest godina čine svaku statistiku nepouzdanom za merenje efikasnosti same mere. Ipak, on tvrdi da se kvalitet i plodnost zemljišta održavaju, što je u današnje vreme veći uspeh od privremenog skoka proizvodnje. Voda je ključna, ali čak ni navodnjavanje nema pun efekta kada termometar pokaže plus 40 stepeni, jer biljka tada zatvara stomu i prestaje da radi. Očuvanje kapaciteta zemlje da upije vodu kada ona padne postaje važnije od same količine padavina.
Šta ovo znači za budućnost srpskog ratarstva
Ono što Žarko radi na svojih 450 hektara zapravo je ogled za ono što čeka većinu velikih proizvođača u Vojvodini. Ako čovek sa dugogodišnjim iskustvom kaže da ne zna kada možemo očekivati bolje uslove, onda planiranje mora da se menja iz korena. Povećanje površina pod ozimim kulturama postaje logičan korak jer one nose nešto manji rizik u odnosu na prolećne setve koje zavise od letnjih pljuskova. Površine pod kukuruzom će na nivou države verovatno biti značajno smanjene, jer rizik od suše postaje prevelik za ulaganje u đubriva i zaštitu. Ovo nije samo agronomsko pitanje, već ekonomsko, jer gubitak useva znači gubitak kapitala koji se teško vraća. Očuvanje zemljišta je posao na duže staze i ne meri se jednom žetvom, već sposobnošću da se zemlja preda narednom naraštaju u upotrebljivom stanju. Kobilarov bi preporučio BioPlug i drugima, ali uz jasnu napomenu da jedna mera ne rešava sve probleme suše i toplote. Potrebno je istovremeno menjati strukturu, raditi analize i čuvati organsku materiju kao najvredniju rezervu za crne dane. Kada se ne zna kakva će biti sledeća sezona, jedina sigurnost je u zdravlju same njive.
Na kraju, priča Žarka Kobilarova nije samo o jednom preparatu, već o svesti da smo ušli u eru gde se priroda ne može pobediti, već se mora pregovarati sa njom. Ako zemlja izgubi sposobnost da čuva vlagu, nema te tehnologije koja će nadoknaditi taj gubitak na velikim površinama bez navodnjavanja. Čuvanje humusa postaje pitanje nacionalne bezbednosti, a ne samo agronomske prakse, jer glad ne poznaje granice kada žetva zakaže. Poljoprivrednici postaju čuvari nacionalnog bogatstva koje se ne nalazi u bankama, već u oranici. Budućnost srpskog sela zavisiće od sposobnosti da se prihvati nova realnost i prilagode metode rada, jer stara pravila više ne važe u vremenu klimatskih ekstrema.
Izvor: Agromedia, 10. septembar 2026.
💬 0 comments