Kada izađete iz zgrade Vlade u četvrtak popodne sa osećajem da vas niko nije čuo, znate da pregovori nisu uspeli. Predstavnici udruženja poljoprivrednika su se vratili sa sastanka u Beogradu praznih šaka, uprkos glasnim najavama da će uljarska industrija izaći u susret. Dok se u hodnicima ministarstava priča o tehničkim korekcijama, na njivama se šapuće o gubicima koji se ne mogu nadoknaditi. Ljudi koji hrane ovu zemlju pitaju se da li će ikada dobiti cenu koja pokriva naglo skočene troškove proizvodnje.
Zašto tenzije rastu baš sada
Sastanak je održan povodom niskih otkupnih cena ratarskih proizvoda i mleka, a tenzija je bila vidljiva još na samom početku. Predstavnici više udruženja poljoprivrednika izneli su svoje zahteve, dok su uljari odgovorili najavom da će narednih dana objaviti konačne cene suncokreta. Trenutno važeća akontna cena iznosi oko četrdeset dinara po kilogramu, što je tačka od koje se kreće u pregovorima. Međutim, atmosfera nije bila optimistična jer poljoprivrednici insistiraju na tržišnoj ceni, a ne na korekciji koja samo malo ublažava gubitke. Nedeljko Savić, predsednik Udruženja poljoprivrednika „Stig", bio je jasan u oceni da dogovora zapravo nije ni bilo.
Ova situacija nije nastala preko noći, već je rezultat dugogodišnjeg nagomilavanja problema u otkupu. Istorija pokazuje da se svake jeseni ponavlja isti scenario gde proizvođač mora da prihvati uslove jer nema gde sa rodom. Sada je taj pritisak pojačan inflacijom repromaterijala koja je pojela marginu profita. Poljoprivrednici osećaju da su postali taoci sistema koji ne funkcioniše u njihovu korist.
Brojke koje otkrivaju pravo stanje
Kada se pogledaju konkretne cifre, razlog za nezadovoljstvo postaje očigledan čak i na prvi pogled. Prošle godine cena je iznosila oko pedeset četiri dinara po kilogramu plus PDV kod otkupljivača, dok je sada ta cifra spuštena na četrdeset četiri dinara sa PDV-om. Uljari na sastanku nisu krili da koriste moderne tehnologije, pa su tako pominjali plaćanje nemačkog satelita koji procenjuje terene i precizno utvrđuje zasejane površine suncokretom. Njihov stav je da se cena formira na osnovu količine, a ne isključivo tržišnih uslova, što poljoprivrednici osporavaju.
Ako je cena sirovog ulja 1.350 dolara po toni, nema razloga da suncokretovo zrno bude ispod 550 evra po toni, što i jeste cena na berzi u Parizu — Nedeljko Savić, predsednik Udruženja poljoprivrednika „Stig"
Pored suncokreta, problematičan je i paritet između ulaznih i izlaznih cena koji je potpuno poremećen. Mineralno đubrivo je prošle godine koštalo šezdeset dva dinara, a sada je cena porasla na osamdeset dinara. Semenska pšenica košta osamdeset dinara, dok je merkantilna samo dvadeset dinara, što znači da je odnos četiri prema jedan, a ranije je taj paritet bio dva prema jedan. Predstavnici nadležnih institucija nisu ponudili konkretno rešenje za ovaj rast cena repromaterijala, što ostavlja proizvođače prepuštene samima sebi.
Ono što najviše brine u celoj ovoj priči jeste struktura tržišta koja favorizuje prerađivače na štetu proizvođača. Na tržištu suncokreta postoje tri velike uljare, a Savić ocenjuje da se one između sebe dogovaraju, tako da nemaju potrebu da izađu sa mnogo većom cenom. Postoji element monopola koji guši konkurenciju i obara cenu na ulazu. Situaciju dodatno komplikuje logistika, jer izvoz putem kamionskog transporta jeste skup, a nizak vodostaj Dunava dodatno otežava situaciju sa plasmanom viškova. Domaća cena pšenice je oko dvadeset hiljada dinara po toni, dok je na stranim berzama cena oko dvesta četrdeset evra po toni plus PDV, što pokazuje ogromne razlike koje srpski poljoprivrednik ne može da iskoristi.
Specifičan problem kod suncokreta je nemogućnost skladištenja na gazdinstvima. Poljoprivrednici praktično moraju odmah da prodaju rod jer ako ga drže u svom lageru počinje da se greje i nastaje šteta. Nasuprot tome, uljare mogu da ga dodatno osuše, prerade i lageruju tokom cele godine, što im daje ogromnu pregovaračku prednost. Slična situacija je i u sektoru mleka gde postoje tri velike mlekare, ali one same tvrde da im veliki trgovinski lanci naplaćuju mesto na rafovima i korišćenje frižidera. Te troškove na kraju prebacuju na proizvođače kroz nižu otkupnu cenu mleka, a proizvođači nemaju nikakav mehanizam to da promene.
Osnovna cena mleka je, recimo, četrdeset dva dinara, a onda se na tu cenu dodaje u zavisnosti od količine i kvaliteta. Tako proizvođač koji daje sto ili dvesta litara dnevno može da dobije četrdeset tri ili četrdeset četiri dinara, dok oni sa većom proizvodnjom imaju drugačiju poziciju. Zalihe mleka su potrošene nakon protesta, ali cena se nije podigla, što govori o rigidnosti sistema. Jedan od predstavnika uljarske industrije najavio je da će u ponedeljak biti objavljena konačna otkupna cena, nakon čega će se poljoprivrednici ponovo sastati i odlučiti o narednim koracima.
Sistemski problem koji traži dublje rezove
Ovo nije samo pitanje trenutne cene po kilogramu, već pitanje opstanka sitnog i srednjeg proizvođača u Srbiji. Kada uljari govore o svojim troškovima i satelitskim snimcima, oni zapravo poručuju da kontrolišu informacije o rodu pre nego što on uđe u silose. Poljoprivrednik je u podređenom položaju jer ne može da čeka bolju cenu, dok prerađivač može da igra na kartu vremena. Razlika između domaćih cena i cena na međunarodnim berzama kod kukuruza je takođe velika, jer se kod nas kreće oko dvadeset dinara po kilogramu, dok se na međunarodnom tržištu kreće oko dvesta pedeset evra po toni plus PDV. Problem je i u tome što nemamo dovoljno stočnog fonda da utrošimo te žitarice, pa zavisimo od izvoza koji je otežan.
Bez promene zakonske regulative koja bi sprečila monopolsko ponašanje tri velike kompanije, svaki sastanak će biti samo razgovor nagnutih glava. Poljoprivrednici su svesni da najavljeno povećanje cene ne predstavlja suštinski pomak ako ne prati tržišne parametre. Ako je cena sirovog ulja visoka, logično je da i sirovina prati taj trend, ali izgleda da ta logika ne važi u domaćem agraru. Država mora da prestane da bude posmatrač i postane aktivni učesnik u zaštiti proizvođača.
Čeka se ponedeljak i nova cifra na stolu, ali skepsa je duboko ukorenjena. Dokle god proizvođač mora odmah da proda rod, a prerađivač može da ga čuva, pregovaračka pozicija će uvek biti nejednaka. Srbija ima potencijal da bude regionalni lider, ali ne na način da tri firme diktiraju uslove celom sektoru.
Izvor: Biznis.rs, 11. septembar 2026.
💬 0 komentara