Srbija hrani Evropu jeftino, a bogata tržišta ostaju zatvorena za naše proizvođače

Dok se zvanične statistike kite rekordnim brojkama izvoza malina i žita, stvarna slika spoljnotrgovinske razmene otkriva mnogo neprijatniju istinu. Naša privreda i dalje funkcioniše kao jeftina radionica i skladište sirovina za tuđe brendove, umesto kao ravnopravan partner na tržištima gde se plaća najbolje. Najnoviji podaci iz septembra 2026. godine jasno pokazuju kuda zaista odlazi roba proizvedena u našoj zemlji i zašto domaća gazdinstva ostaju zarobljena u začaranom krugu niske dodate vrednosti. Umesto da budu prepoznata u Švajcarskoj ili Norveškoj, srpski proizvodi retko napuštaju region ili završavaju kao jeftina inputa u lancima velikih evropskih korporacija.

Gde nestaje srpski izvoz

Kada se sabere cela priča o plasmanu robe, vidimo da je srpski izvoz ekstremno koncentrisan na samo dva pravca. Evropska unija apsorbuje lavovski deo sa šezdeset pet odsto ukupnog prometa, dok CEFTA region uzima dodatnih petnaest odsto. Ono što zabrinjava svakog ko prati makroekonomske trendove jeste podatak da u ostale evropske zemlje odlazi svega šest odsto ukupnog izvoza. U tu kategoriju ulazi i Rusija, što znači da na bogata tržišta zapadne i severne Evrope roba proizvedena u Srbiji gotovo ne dospeva.

Problem nije u geografskoj udaljenosti, jer su neke od tih zemalja naše komšije, već u strukturi ponude i nemogućnosti da se probijemo kroz njihove standarde. Među njima su baltičke zemlje, članice EU, kao što su Litvanija, Letonija i Estonija. Tu su i članice Evropskog udruženja za slobodnu trgovinu, poznatije kao EFTA, gde spadaju Švajcarska, Norveška, Lihtenštajn i Island. Primer su i neke istočnoevropske zemlje, poput Moldavije i Gruzije, sa kojima Srbija trguje na kašičicu. Kada se uporede podaci iz domaćih izvora, Republičkog zavoda za statistiku i Privredne komore Srbije, sa statistikom iz međunarodnih baza podataka, proizilazi da Srbija u ovih devet zemalja godišnje izveze robu u vrednosti do 500 miliona evra. To je tek nešto više od vrednosti robe koju domaća privreda plasira na nemačko tržište mesečno i skoro deset puta manje od ostvarenog godišnjeg izvoza u zemlje CEFTA regiona.

Zašto bogati ne kupuju naše

Ovih devet zemalja zajedno imaju više nego tri puta manje stanovnika od Nemačke, ali je zato prosečan standard i kupovna moć u nekima od njih daleko iznad proseka CEFTA regiona. To su pre svega članice EFTA, gde prema podacima Međunarodnog monetarnog fonda, prosečan bruto domaći proizvod po glavi stanovnika premašuje 140.000 dolara. Jedan od glavnih razloga za mali domet robe iz Srbije na tim tržištima je struktura domaćeg izvoza. On se u protekloj deceniji najviše oslanjao na delove za automobile, električne kablove, gume, metalne proizvode i primarne poljoprivredne proizvode.

U toj priči o poljoprivredi, mi i dalje izvozimo kukuruz, pšenicu i smrznute maline. Stoga je Srbija na bogatim tržištima prisutna samo indirektno, kao dobavljač sirovina ili poluproizvoda u lancu snabdevanja velikih evropskih kompanija. Pravac srpskog izvoza diktira i to što većinu izvoznika čine strane firme. Oni su naveli da fabrike, koje su u Srbiji osnovale kompanije iz Nemačke, Italije ili Češke, rade uglavnom delove i sklopove po programima matičnih firmi. Te elemente izvoze u svoje centrale, oni se ugrađuju u gotove proizvode, koji se uz višestruko veću cenu šalju na udaljenija tržišta.

\n

"Zato je naša privreda u izvozu usmerena na tržišta iz kojih dolaze investitori, kineski, nemački ili iz drugih zemlja EU, dok je među prvih 20 ili 30 najvećih izvoznika, samo je nekolicina osnovana domaćim kapitalom" — Nikola Ranković, viši savetnik u Centru za analize PKS-a

\n

Imajući u vidu ukupne kapacitete malih i srednjih preduzeća koja čine gro srpske privrede i vrstu robe koju pretežno proizvode, za njih je već i transport na udaljenija evropska tržišta preveliki trošak. Pa je za takav iskorak potrebno uvesti dodatne podsticajne mere, posebno u pogledu finansiranja. Probijanje na novo tržište je ozbiljan poduhvat i za već etablirane srpske firme, rekla je za „Biznis i finansije“ generalna direktorka Metalca iz Gornjeg Milanovca Radmila Trifunović. Svako tržište je drugačije, od regulative, preko prioriteta potrošača kada se odlučuju za kupovinu, do konkurencije koja je već prisutna, a ulazak je dug i veoma skup proces.

Šta ovo znači za naše gazdinstvo

Kao neko ko decenijama prati agrar, moram da kažem da ovo nije samo statistika, već dijagnoza našeg odnosa prema sopstvenom proizvodu. Dok se mi borimo za subvencije po grlu stoke ili hektaru, veliki igrači već odavno rešavaju kako da našu sirovinu upakuju u svoj brend i prodaju je u Oslu ili Cirihu za višestruko veću cenu. Država pruža značajnu podršku izvoznicima kroz različite fondove, ali možda bi ona mogla da se prilagodi različitim industrijama i proizvodima. Prilikom izlaska na novo tržište, država bi kroz subvencije mogla da nadoknadi jedan deo marže privrednicima, kako ne bi trpeli gubitke u tekućem poslovanju.

Ovo je ključno za naše poljoprivredne proizvođače koji žele da izađu iz začaranog kruga sirovinske proizvodnje. Ako ne promenimo pristup, ostaćemo vezani za tržišta koja diktiraju cene kukuruza i maline, umesto da kreiramo vrednost. Potrebno je da se fokus pomeri sa kvantiteta na kvalitet i brendiranje, jer jedino tako možemo opravdati troškove transporta do bogatijih delova Evrope. Bez toga, svaka priča o izvozu ostaje samo mrtvo slovo na papiru Privredne komore.

Ne možemo se večito praviti da ne vidimo kako stranci upravljaju našim izvoznim tokovima dok domaći kapital jedva diše. Vreme je da prestanemo biti samo skladište i postanemo vlasnici proizvoda koji nosi ime Srbije. Dok se to ne dogodi, bogata tržišta će nam ostati zatvorena, a mi ćemo i dalje gledati u njihove plate kao u nedostižan san.

Izvor: Biznis.rs, 22. septembar 2026.