Kada nebeska kapija ostane zaključana pet godina uzastopno, zemlja počinje da puca, a strpljenje onih koji je obrađuju dostiže kritičnu tačku. Dok poljoprivrednici širom pokrajine broje gubitke na usevima koji su ostali bez vitalne vlage, ogromna kanalska mreža ćuti i čeka hitnu obnovu koja ne stiže. Vojvodina poseduje hidrotehnički kapacitet da vodom obezbedi gotovo milion hektara, ali realnost na terenu je poražavajuća. Trenutno se navodnjava svega dva do tri odsto poljoprivrednog zemljišta, što pretvara svaku setvu u kockanje sa prirodom umesto u sigurnu proizvodnju. Ova disproporcija između potencijala i stvarnosti postala je gorući problem koji zahteva hitnu pažnju države i stručne javnosti.
\n\nNasleđe koje propada pod trskom i šibljem
\n\nOslanjanje na pogled u nebo odavno nije strategija koja donosi hleb na sto, već put u sigurnu ekonomsku propast. Istorijski okvir ove priče seže duboko u prošlost, gde su prvi obrisi današnjih kanala postavljeni još u doba Austrougarske monarhije. Ta infrastruktura je decenijama unazad prepuštena zubu vremena, umesto da bude temelj moderne agrarne proizvodnje. Sistem Dunav-Tisa-Dunav projektovan je tako da može da obezbedi dragocenu tečnost za oko devet stotina hiljada hektara vojvođanskih oranica. Ipak, surova realnost pokazuje da se voda iz ovih kanala koristi na minimalnom delu ukupnih površina.
\n\nZapušteni kanali, umesto da budu pravi krvotok poljoprivrede, danas su neretko zarasli u trsku i šiblje. Zbog toga, domaćini muku muče sa nabavkom skupe opreme i bušenjem lokalnih bunara koji crpe podzemne vode. Ovo dugoročno nije ekološki najodrživije rešenje, ali postaje jedini izbor za one koji žele da spasu letinu. Vizija nekadašnjih inženjera koji su stvarali mrežu za kontrolu vodostaja danas je zamaglena vegetacijom koja guši protok. Umesto efikasnog sistema za navodnjavanje i odvodnjavanje, poljoprivrednici su suočeni sa suvim koritima koja svedoče o decenijama nemara. Ovakvo stanje ne ugrožava samo trenutnu proizvodnju, već dugoročnu održivost celokupnog agrarnog sektora u regionu.
\n\nBrojke koje govore o zapostavljenom sistemu
\n\nSve češće se govori o tome koliko su poljoprivredi potrebni uređeni sistemi za odvodnjavanje i navodnjavanje, posebno kada se smenjuju ekstremno sušni periodi. Usled izostanka padavina, kukuruz i soja, kao okosnice domaće proizvodnje, postali su potpuno zavisni od veštačkih padavina. Naš sagovornik ističe da se svako bavljenje poljoprivredom u današnjim klimatskim uslovima pretvara u rizik. Bez pravovremene intervencije na nivou države, biljna proizvodnja u našim krajevima postaje dugoročno neodrživa. Više od dvadeset dve hiljade kilometara kanalske mreže danas je u velikoj meri van funkcije.
\n\nOve zabrinjavajuće podatke izneo je Sava Kompalić, master inženjer poljoprivrede i poljoprivrednik iz Deronja, gostujući u jutarnjem programu Radio-televizije Vojvodine. Njegove reči nisu samo stručna opservacija, već vapaj čoveka koji svakodnevno gleda kako usevi venu dok voda protiče kroz zarasle kanale nedaleko od njive. Poljoprivrednici iz godine u godinu beleže sve veće gubitke u proizvodnji ratarskih kultura i povrća. Situacija zahteva hitnu akciju, jer čekanje povoljne godine više nije opcija koja se može priuštiti. Kompalić naglašava da tehnički potencijal postoji, ali nedostaje volje i sredstava za njegovo stavljanje u funkciju.
\n\n\n\n\nMelioracija podrazumeva operacije koje imaju za cilj poboljšanje fizičkih, hemijskih i bioloških svojstava zemljišta, ali sve to mora biti praćeno efikasnim sistemima za navodnjavanje — Sava Kompalić, master inženjer poljoprivrede i poljoprivrednik iz Deronja
\n
Stručnjaci upozoravaju da melioracija nije samo tehničko pitanje, već strateški potez koji određuje ko će ostati na selu, a ko će odustati od proizvodnje. Ako se nastavi sa dosadašnjim tempom zapostavljanja, rizik postaje prevelik čak i za najupornije gazde. Potrebno je vratiti vodu u korita kanala kako bi ona ponovo služila svojoj svrsi, umesto da postanu legla korova i komaraca.
\n\nŠta ovo znači za budućnost srpskog ratarenja
\n\nOvo nije samo problem Vojvodine, već pitanje nacionalne bezbednosti i ekonomske stabilnosti cele Srbije. Kada glavne izvozne kulture poput kukuruza i soje zavise od sreće sa vremenskom prognozom, celokupan agrarni budžet postaje nestabilan. Država mora da preuzme odgovornost za obnovu sistema Dunav-Tisa-Dunav, jer privatnom inicijativom nije moguće održavati infrastrukturu koja služi javnom interesu. Ekološki aspekt bušenja bunara takođe ne sme biti zanemaren, jer iscrpljivanje podzemnih voda može dovesti do trajnih posledica po kvalitet zemljišta i vodene rezerve. Poljoprivreda bez vode je kao automobil bez goriva, bez obzira na to koliko je motor snažan.
\n\nVoda je bila, jeste i biće krvotok svake ozbiljne poljoprivrede na ovim prostorima. Dok kanali budu suvi i zarasli, svaka nada u stabilan prinos ostaće samo puka želja zapisana u setvenom planu. Neophodno je da se institucionalni okvir prilagodi klimatskim promenama koje su već postale realnost, a ne samo teorijska pretnja. Obnova hidrosistema nije trošak, već investicija u budućnost generacija koje će živeti od ove zemlje. Bez vode nema ni hrane, ni izvoza, ni stabilnosti na selu.
\n\n\n\n
Izvor: AgroFin, 24. septembar 2026.
💬 0 komentara