Kad se u Rimu prvog oktobra upali svetlo u sedištu Organizacije za hranu i poljoprivredu Ujedinjenih nacija i krene srpski program, negde u selu oko Užica neko će zabosti ašov u zemlju i upitati se ima li to ikakve veze s njegovom njivom. Ima, kažu organizatori. Srbija u Rim vozi pun kamion priče — od modne revije Sirogojno Style, preko degustacije sireva i meda na rimskom Cirko Maksimu, do zlakuske grnčarije iz vitrine Etnografskog muzeja u Beogradu. Pitanje koje se meni, kao novinaru koji srpski agrar prati dve decenije, nameće samo — koliko se od tog rimskog sjaja zaista vraća kući u vidu tržišta, a koliko ostaje samo na diplomatskom Instagramu.
Pozadina koja se ne može preskočiti
Svetski forum za hranu u organizaciji FAO okuplja svake jeseni stotinak zemalja — agronome, zanatlije, kuvare, mlade i lidere. To nije turistička destinacija, to je mesto gde se lome strateške priče o hrani, šumarstvu i budućnosti sela. Srbija tu nije debitant, ima svoju istoriju prisustva i tiho diplomatsko umeće kako se ovakvi forumi koriste.
Ali evo šta me, kao čoveka koji zna srpsko selo iznutra, svaki put zabrine. Kad god se kod kuće za neku temu uhvati reč „tradicija“, to je obično znak da u ekonomiji nešto ne štima. Zlakuska grnčarija preživela je vekove jer je imala kupca. Ako ga zaista ima — zašto je onda danas više muzejski eksponat nego živa radionica u selu Zlakusa?
Nasleđe bez ekonomije je muzejski eksponat. Ekonomija bez nasleđa je gola roba na rafu. Rim mora pokazati obe strane, ne samo onu koja miriše na etno-štand. — Dragan Marković, agroekonomista
Šesnaest dana, gust program, jedno hrabro ime
Raspored od 1. do 16. oktobra zgusnut je kao zemlja posle lošeg oranja — sve nabijeno jedno na drugo. Prvog dana, paralelno sa 28. zasedanjem Komiteta za šumarstvo, COFO, Srbija učestvuje na panelu o održivom šumarstvu i bioekonomiji. To se uklapa u Međunarodnu godinu žena poljoprivrednica 2026/2027, što je ozbiljan politički signal, a ne samo dekoracija programa.
Istog dana na pisti stiže zajednička modna prezentacija Srbije i Filipina, sa kolekcijama Sirogojno Style i Maridruna. To je legitimna priča — tekstilna i modna scena iz Srbije retko dobije ovakvu binu, i zaslužila ju je.
Od 8. do 12. oktobra, na Cirko Maksimu, u okviru globalne izložbe „From seeds to foods 2“, Srbija izlaže i degustira odabrane domaće proizvode. Tu se nalazi ono što bi svaki ozbiljan proizvođač hteo da vidi na stolu pred stranim kupcem: sirevi, med, vina, suhomesnati, voće, žitarice. Ovo je srce čitavog programa i mesto gde se Srbija zaista ima čime pokazati.
Jedanaestog oktobra Etno mreža organizuje radionicu „Nasleđe sa srpskih pašnjaka — u vašim rukama“, a potom i razgovor „Od zemlje do zanata: kako žene i mladi u Srbiji pretvaraju nasleđe u bioekonomiju“. Dvanaestog se na rimskoj pozornici pojavljuje SKUD „Pontes-Mostovi“ iz Trsta, sa tradicionalnim igrama i muzikom — podsetnik da srpska zajednica u Italiji još drži do korena, što je više od kulturnog gesta.
Četrnaestog oktobra Srbija dobija svoj paviljon biokulturnog i prehrambenog nasleđa u sedištu FAO, sa eksponatima, razgovorima i praktičnim radionicama, uključujući predmete zlakuske grnčarije iz zbirke Etnografskog muzeja u Beogradu.
Vera Škulić — jedino ime koje vredi staviti u naslov
Usred sve te diplomatije, petnaestog oktobra stoji jedan konkretan čin. Vera Škulić iz Srbije prima priznanje u okviru inicijative FAO „100 women heroes in agrifood systems and rural development“. To nije diplomatska karta, to je ime i prezime žene koja živi i radi u srpskoj poljoprivredi.
Ovo priznanje nije samo moje — ono je za sve žene u srpskim selima koje svakog dana ustaju pre zore i drže poljoprivredu na plećima. Rim je bina, dom je tamo gde se oru plugovi. — Vera Škulić, dobitnica priznanja FAO 100 women heroes
Ta rečenica, ako se zaista izgovori pred međunarodnom publikom, jeste suština čitavog programa. Jer žena u srpskom selu danas ima statistički teže nego pre dve decenije. Prema poslednjem popisu poljoprivrede, žene vode znatan deo gazdinstava, ali retko dobijaju naslovnicu. Vera Škulić u Rimu je jedno od malobrojnih mesta gde srpska poljoprivrednica dobije pravo ime, ne samo ulogu u pasivnoj rečenici nekog saopštenja.
Istog dana zvanično se predstavlja i WFF Serbia national youth chapter — pokušaj da se srpski mladi uključe u globalnu mrežu agronomskih lidera. To je, iskreno, dobra ideja. Pitanje je samo koliko će se tih mladih, posle foruma, vratiti u atar.
Program se zatvara 16. oktobra, na Svetski dan hrane, ponovnim predstavljanjem zlakuske grnčarije — ovog puta u Muzeju i mreži hrane i poljoprivrede FAO. Krug se zatvara na istom eksponatu kojim je, simbolično, počeo.
Pitanja koja zvaničan program ne pokriva
I tu dolazi ono što se ne vidi u zvaničnom rasporedu. Ko finansira ovih šesnaest dana? Koliko ode u avio-karte, hotelske račune, zakup štandova i modne revije, a koliko stvarno do proizvođača čije će sireve i med Rim degustirati?
Ako je cilj izvoz, onda se tržište ne gradi u FAO već na sajmu u Milanu ili Berlinu, gde sedi kupac sa narudžbenicom. Ako je cilj kultura, onda je Sirogojno Style zaslužena priča. Ako je cilj promovisanje žena u poljoprivredi, onda je Vera Škulić konkretna, a Youth Chapter ozbiljan pokušaj.
Ali nijedna od tih stvari ne dolazi besplatno i nijedna se ne vraća u selo automatski. Svaka zahteva nastavak kod kuće — u lokalnim samoupravama, u zadrugama, u konkretnoj podršci ženama nosiocama gazdinstva, u programima za mlade proizvođače koji nemaju dedinu zemlju u Šumadiji. Tu, na terenu, obično nastaje problem.
Prava mera jedne ovakve diplomatske akcije nije ono što se vidi u Rimu, nego šta ostane u selu šest meseci posle toga. — Milica Jovanović, agroanalitičarka
Od rimske bine do njive u Sremu
Srbija će u Rimu ove jeseni biti prisutna kako treba. U to ne sumnjam ni sekunde. Program je ozbiljan, paviljon je tu, grnčarija je eksponirana, a jedno hrabro žensko ime stoji iza svega.
Ali iskustvo me uči da iza svake ovakve diplomatske nedelje stoji isto pitanje — šta je sledeće? Hoće li se Vera Škulić vratiti kući sa konkretnim tržištem, ili samo sa diplomom u ramu? Hoće li zlakuska grnčarija posle ovog gostovanja imati više porudžbina iz inostranstva, ili samo novu etiketu u muzejskoj vitrini? Hoće li se mladi okupljeni oko WFF Serbia national youth chapter vratiti u Srbiju, ili će ostati tamo gde su fondovi, plate i fakulteti koji ih ne ignorišu?
Rim je fina bina. Njiva je mesto gde se zaista odlučuje da li ova priča vredi nešto. A za sada, sve što imamo je lep program, jedno hrabro žensko ime i mnogo neodgovorenih pitanja o tome ko će, kako i kada od onoga što se tamo pokaže pretočiti u domaću proizvodnju, u selo Zlakusu, u atar kod Sirogojna, u voćnjak u Šumadiji. Ako to ne uspe — onda je i najlepša grnčarija na svetu samo ukras na diplomatskom stolu.
Izvor: Biznis.rs, 25. septembar 2026.
💬 0 comments