Dok septembarsko sunce nad Vojvodinom vuče poslednje tople zrake po kukuruzu koji se suši za berbu, iznad naših glava odvija se nešto što niko od nas ne vidi golim okom u punom obimu. Dve milijarde ptica selica. Toliko, procenjuju naučnici, svake godine preleti preko Srbije u dva sezonska talasa — prolećnom ka severu i jesenjem ka jugu. Nije to nikakva apstrakcija niti brojka za naučne časopise. Te ptice jedu insekte, čiste voćnjake od štetočina, raščišćavaju strništa, a njihovo prisustvo ili odsustvo direktno govori koliko je zdravlje našeg agroekosistema.
Srbija — čvorište tri nebeska pravca
Srbija nije slučajno na putu te silne mase pernatog sveta. Geografski smo tačka preko koje se spajaju srednjoevropski i mediteranski migratorni pravac, a mnogi stručnjaci dodaju i crnomorski koridor koji se proteže dolinom Dunava. Panonska nizija, kotline velikih reka, močvare i ritovi — sve su to prirodni vazdušni putevi kojima se ptice vode hiljadama godina, mnogo pre nego što je čovek uopšte počeo da ore i da seja prvo seme.
Severne populacije iz Skandinavije, baltičkih zemalja, pa i iz sibirskih šuma, kreću se u jesen ka Africi, ka subsaharskim zimovalištima, a Srbija im je, grubo rečeno, benzinska pumpa i motel na pola puta. Tokom jeseni neke vrste se okupljaju u velika jata — ždralovi, guske glogovnjače, čvorci — koja se noću čuju i pre nego što se vide. Druge, dugodistancijske selice, lete pojedinačno, tiho, na visinama i do tri kilometra. Njihov let je neprekidan, noćni, nevidljiv oku seljaka koji u to doba već sprema kombajn za soju ili prikolicu za šećernu repu. A opet, taj seljak uveliko zavisi od tog nevidljivog karavana.
Brojke koje ne smeju da se zaobiđu
Priča o pticama u Srbiji 2026. godine nije samo priča o spektaklu. To je priča o alarmu koji se oglašava svake jeseni sve glasnije. Nedavni izveštaj o populacijama ptica selica, koji obuhvata čak 1.843 vrste, pokazuje da 45 odsto njih beleži pad brojnosti. Svaka deveta vrsta na migratornom putu smatra se ugroženom od izumiranja. A u poslednjih 150 godina, koliko traje moderno praćenje, sedam vrsta selica je potpuno nestalo ili se vode kao izumrle.
Sedam vrsta za sto pedeset godina. Zvuči malo, ali svaka od tih vrsta nosila je svoj genetski kod, svoj plen, svoje predatore i svoj doprinos ravnoteži. Kad jedna karika ispadne iz lanca, ceo sistem se remeti. A 45 odsto vrsta u padu znači da se taj lanac cepa na desetinama mesta istovremeno, daleko brže nego što priroda može da popravi.
Uzroci su svima poznati, ali se o njima na srpskim njivama priča malo i prekasno. Intenzivna poljoprivreda krči živice i međe, isušuje močvare, tretira useve hemikalijama koje ubijaju ne samo štetočine nego i beskičmenjake kojima se ptice hrane. Vetrenjače i solarni parkovi, koliko god bili zeleni u energetskom smislu, menjaju pejzaž i remete vizuelne orijentire selicama. Svetlosno zagađenje iz gradova dezorijentiše noćne selice. A klimatske promene nameću nova pravila kojima se vrste ne prilagođavaju dovoljno brzo.
Kad izgubite deo populacije grabljivica i ptica pevačica na njivama, gubite i prirodnu kontrolu štetočina. To nije ekološka floskula — to je direktan udarac na prinos i na džep poljoprivrednika — ornitolog Društva za zaštitu i proučavanje ptica Srbije
Vikend kada nebo postaje učionica
Nije sve, međutim, u brojkama koje bole. Društvo za zaštitu i proučavanje ptica Srbije organizuje nešto što bi moglo da probudi svest bar kod onih koji vole da gledaju uvis. Evropski vikend posmatranja ptica ove godine kod nas pada 3. i 4. oktobra, a izleti su otvoreni za građane širom Srbije — od Subotice do Niša, od Zlatibora do Negotinske krajine. Vode ih ornitolozi i iskusni posmatrači, a prijave su otvorene do 1. oktobra, odnosno dok ima mesta.
Ovakvi izleti nisu turističke ekskurzije za penzionere niti razonoda za klince sa durbinom. To je prilika da poljoprivrednik, inženjer ili učenik vidi lastavicu koja je upravo stigla iznad njive u Sremu, da čuje ždralove koji se spuštaju na Ludaško jezero, da nauči razliku između vivka i sprudnika migavca. To je znanje koje se ne uči iz udžbenika, nego sa terena, uz dugogodišnje posmatrače koji znaju da prepoznaju vrstu po glasu pre nego što se ptica uopšte pojavi na horizontu. A takvo znanje, verujte mi, menja pogled na sopstvenu njivu. Ko jednom čuje noćni ždralov poziv iznad sopstvenog atara, taj više ne gleda nebo kao prazan prostor između oblaka i zemlje.
Šta dve milijarde ptica znače za srpskog poljoprivrednika
E sad, pitanje koje bi Sejo postavio svakom domaćinu koji čita ove redove: šta tebe briga za ždralove i čvorke? Briga te je, i te kako. Svaka ptica selica koja se hrani insektima na tvojoj njivi besplatan je radnik koji ne traži platu, pauzu ni socijalno. Jedan par čvoraka sa mladuncima u sezoni pojede desetine kilograma gusenica, sovica, žitnih pipa. Jedan rod kleknje po poljskom mišu koliko i mačka, a miševi su večiti neprijatelj svakog ko seje kukuruz u ravnici. Kada populacije padaju, kada se broj grabljivica prepolovi, kada nestaju bubojedi, štetočine se razmnožavaju nesmetano, a onda dolazi agronom sa prskalicom i hemijom koja košta — i koja, usput, ponovo ubija one ptice koje bi taj posao radile besplatno.
Tu se, dragi moji poljoprivrednici, zatvara krug iz koga nema izlaska bez promene navika. Prskate njivu jer je puno gusenica. Gusenice su se namnožile jer je nestalo čvoraka. Čvorci su nestali jer ste pokosili živicu i popunili svaki pedalj zemlje monokulturom. Onda prskate još jače, pa opet manje ptica, pa opet više gusenica. Računica je prosta — ko ubije prirodne čistače, plaća hemiju do kraja života. Ko ih zadrži, manje troši, a njiva mu duže ostaje zdrava.
Srbija još uvek ima sreću da je relativno zelenija od zapadne Evrope, da ima očuvane močvare po Vojvodini, da Dunav i Tisa još drže koridor otvorenim. Ali ta sreća nije beskonačna. Melioracije, krčenje šumaraka, nestanak pašnjaka, pretvaranje svake ivice njive u monokulturu — sve to sužava nebo. A nebo koje se sužava ne donosi manje ptica. Donosi više štetočina, više troškova zaštite, manje prinosa i prljavije vode u rekama.
Dok god poljoprivrednik vidi pticu kao neprijatelja koji mu kljuca suncokret, mi gubimo bitku. Treba da je vidi kao saveznika koji mu čuva njivu od onoga što je mnogo opasnije — stručnjak za agroekologiju
Sejo zaključuje
Dve milijarde ptica svake jeseni prelete Srbiju. Većina nas toga nije svesna, većina nas to ne vidi, a većini nije ni na kraj pameti dok bere kukuruz ili orezuje voćke. Ali nebo iznad nas je živo, vrelo i nosi sa sobom poruku koju ne smemo da ignorišemo.
Ko hoće da sluša — čuće je u noći između 3. i 4. oktobra, negde na obali neke reke, sa durbinom u ruci i ornitolozima Društva za zaštitu i proučavanje ptica. Ko neće da sluša — čekaće ga sledeća sezona, bez ptica, ali sa svim onim štetočinama koje su one nekada držale pod kontrolom. Nebo ne laže, brojke ne lažu, a izbor je, kao i uvek, na onome ko tu njivu drži u rukama.
Izvor: Agro TV, 25. septembar 2026.
💬 0 komentara