Silosi puni do vrha, kombajni koji ne staju od jutra do sutra, statistika koja pokazuje istorijske rekorde — a na kraju godine, poljoprivrednik u Ajovi sedi za stolom i broji minus. Zvuči poznato? Treba da zvuči. Upravo to se dešava najmoćnijoj poljoprivrednoj mašineriji na svetu, a talas koji se tamo podiže ne zaobilazi ni novosadsku Produktnu berzu, ni zrenjaninske otkupljivače, ni bilo čije dvorište odakle se u septembru tovari kukuruz za luku Dunav.
Kad se Amerika zatrese, zatrese se i srpska njiva
Sjedinjene Države nisu samo veliki proizvođač kukuruza i soje — one su, bukvalno, osovina oko koje se vrti cena tih kultura na planeti. Svaki tovar zrna koji iz Srbije ode prema Italiji, Holandiji ili Severnoj Africi na kraju se meri fjučersima sa Čikaške berze. Ako tamo cena padne, padne i kod nas. Ako tamo skoči — za to obično treba da prođe nekoliko meseci i da se između pojavi dovoljan broj posrednika koji uzmu svoj deo.
Srbija je u poslednjoj deceniji izrasla u jednog od ozbiljnijih izvoznika merkantilnog kukuruza u regionu. To je dobra vest kad su cene visoke. Problem nastaje kad globalno tržište kaže „dosta" — jer domaći proizvođač tada nema gde da se sakrije. Pšenica, kukuruz, soja, suncokret — sve se to kotira prema svetskim indeksima, a svetski indeksi dišu za ritam američkih izveštaja.
Tri stvari istovremeno guraju ratara u ćošak
Nije samo cena žitarica problem. Američkog, a onda i srpskog proizvođača, u istom trenutku stežu tri obruča koji se polako zatvaraju. Prvi je energija. Dizel je poskupeo jer je nafta otišla više, a dizel je krv savremene poljoprivrede — bez njega ne može ni traktor, ni kombajn, ni kamion koji odvozi zrno do luke. Drugi obruč je đubrivo. Azotno đubrivo, ono bez koga nema prinosa, u suštini je proizvod prirodnog gasa. Kad gas poskuš, đubrivo poskupljuje brže nego što se menja cena žitarica. Treći obruč su krediti. Kamatne stope u poslednjih nekoliko godina u SAD-u su na nivoima kakvi nisu viđeni decenijama, a ista tendencija, samo blaže, stigla je i do srpskih poljoprivrednih kredita.
Ratar danas ne prodaje zrno. On prodaje zrno minus đubrivo, minus gorivo, minus kamatu, minus zakup. Šta ostane — to je plata. A sve manje ostaje. — analitičar tržišta žitarica
Lanac troškova je kratak, nemilosrdan i potpuno transparentan. Svaka stavka u kalkulaciji se može izračunati, ali izračunljivost ne pomaže kad je rezultat minus.
Zašto soja i kukuruz ne slušaju istog dirigenta
Zanimljivo je, a za srpskog proizvođača i veoma korisno, razumeti kako se ove dve kulture ponašaju na tržištu. Kukuruz je, istorijski gledano, prilično vezan za kretanje cena hrane uopšte — kad hrana poskupi, poskupi i zrno koje ide u stočnu hranu i u etanol. Soja je drugačija priča. Njeni fjučersi češće beleže obrnut trend u odnosu na promene indeksa potrošačkih cena — statistička veza koja nije zakon, ali govori dovoljno o tome zašto se dve njive u komšiluku ne mogu tretirati istom kalkulacijom.
Za srpskog ratara koji razmišlja o strukturi setve za sledeću godinu, ovo nije akademsko pitanje. Odnos kukuruza i soje u plodoredu direktno zavisi od očekivanog kretanja cena, a ta očekivanja su sve neizvesnija. Prema aktuelnim projekcijama, cena soje u SAD bi trebalo da poraste tokom 2026. Ali raspon mogućih kretanja je toliko širok da ozbiljan proizvođač u takvu prognozu ne ulaže ni svoju odluku, a kamoli svoju njivu.
Rekordne zalihe, gladno tržište
Istovremeno, zalihe i kukuruza i soje u Sjedinjenim Državama su relativno visoke. A kad tržište nije gladno — cena ne raste. Logika je prosta, ali boli.
Sve oči su uprte u mesečne izveštaje američkog Ministarstva poljoprivrede. Ti izveštaji su svojevrsni EKG planetarne poljoprivrede — kad se pojavi neočekivana brojka, berze reaguju u sekundama, a talas se satima kasnije preliva na Evropu.
USDA izveštaj je signal za celu planetu. Srpski izvoznik čeka te brojke isto kao i poljoprivrednik iz Ilinoisa, jer od njih zavisi koliko će mu sutra ponuditi za tonu zrna. — agrarni analitičar
Ovo nije apstraktna globalna priča. Ovo je konkretno pitanje koliko će novca za mesec dana stajati na tekućem računu jednog domaćinstva u Banatu, Mačvi ili Stigu.
Šta američko iskustvo govori srpskom rataru
Lekcija iz Amerike je bolna jer je jasna. Dva proizvođača mogu da uberu istu količinu zrna sa iste parcele, ali jedan može da završi godinu sa profitom, a drugi sa dugom. Razlika nije u prinosu. Razlika je u disciplini — u tome koliko se pažljivo biraju ulazi, u kakvom se trenutku zaključuje cena, koliko se ozbiljno računa amortizacija i koliko se strogo gleda svaka stavka u tabeli troškova.
Naš ratar ima jednu realnu prednost — manju apsolutnu izloženost i veću fleksibilnost. Brže može da promeni setvenu strukturu, da u narednu godinu uvrsti suncokret, soju ili neku drugu alternativu, da direktno pregovara sa kupcima pre ugovora. Ali ima i ozbiljnu manu. Njegova pregovaračka pozicija prema trgovcima i izvoznicima je slabija, njegova sposobnost da preživi duge periode niskih cena bez ugrožavanja likvidnosti domaćinstva je manja, a sistemska zaštita od države — i dalje više obećanje nego stvarnost.
Domaće kamatne stope jesu niže nego američke, ali rastu brže nego što pristiže bilo kakva ozbiljnija intervencija države u strukturu troškova proizvodnje. Gorivo, đubrivo, seme, zaštita — sve je vezano za globalne cene energenata. Tu se domaća agrarna politika završava kao posmatrač, a ne kao igrač.
Poruka za kraj sezone
Ostaje poruka koju bi svaki ratar, od Ilinoisa do Srema, trebalo da zalepi na zid svoje kancelarije. Prinos je ulaz, a ne izlaz. Izlaz je razlika između onoga što prodaš i onoga što si potrošio da bi proizveo. Amerika nam ove sezone pokazuje da čak i najveći, najmehanizovaniji i najproduktivniji proizvođači na svetu nemaju garantovanu zaradu. Ako oni nemaju, mi nemamo pravo da se pravimo da je kod nas drugačije.
Pametan ratar u 2026. ne hvali se prinosom. Hvali se marginom. I ta razlika — jedina koja se, na kraju godine, zaista računa — razlika je između onoga ko preživljava i onoga ko napreduje.
Izvor: Agro TV, 1. oktobar 2026.
💬 0 komentara