Brojka stoji na stolu i žuri u nas kao ozbiljna optužba. Čovečanstvo je kroz vekove, od prvih zemljoradničkih civilizacija pa do naših pradedova, za stolom koristilo više od 26.000 različitih biljnih vrsta — od gajenih kultura do samoniklog bilja ubranog po šumama, pašnjacima i močvarama. Danas se savremena poljoprivreda i cela prehrambena industrija oslanjaju na svega tristotinak useva. To nije statistika koja može da se otrese ramena. To je dijagnoza jednog poljoprivrednog sistema koji je zaboravio više nego što pamti.
Kad je u Njujorku zazvonilo zvono za uzbunu
Dvadeset petog septembra ove godine, u srcu Njujorka, u okviru Climate Week NYC, održan je Crop Diversity Day 2026. Nije to bila tipična akademska konferencija zatvorena za stručnu javnost. Za stolom su sedeli oplemenjivači, agronomi, genetičari, predstavnici banaka gena i botaničkih bašta iz čitavog sveta. Tema je bila koliko god jednostavna, toliko i bolna: kako nam biljna raznovrsnost može pomoći da preživimo poljoprivrednu krizu koja je već počela.
Skup je došao u trenutku kada se i srpska poljoprivreda sve češće pita isto pitanje. Suše koje traju po dva meseca, temperature koje u avgustu prelaze četrdeseti stepen, bolesti koje se šire nekontrolisano — sve to više nije apstrakcija. To je svakodnevica naših njiva. I upravo u toj svakodnevici setimo se koliko je opasno osloniti se na svega nekoliko desetina sorti.
Bezdan između onoga što znamo i onoga što koristimo
Istraživanje predstavljeno u Njujorku ne ostavlja mesta za relativizaciju. Od pomenutih 26.000 jestivih biljnih vrsta, intenzivna poljoprivreda koristi tek mali deo. Glavnina svetske proizvodnje hrane oslanja se na oko 350 useva, a od toga svega nekoliko desetina zaista hrani planetu — pšenica, kukuruz, pirinač, soja, krompir. Sve ostalo je ili marginalno, ili nedovoljno istraženo, ili zaboravljeno.
Niko ozbiljan ne tvrdi da bismo sutra mogli da uvedemo svih preostalih desetina hiljada vrsta u komercijalnu proizvodnju. Neke rastu samo lokalno, neke je teško uzgajati u velikim razmerama, o mnogima nauka još uvek ne zna dovoljno. Ali te biljke nose u sebi neprocenjiv genetički kod. U njima su osobine koje će nam možda trebati za pet, deset ili pedeset godina, kada današnje komercijalne sorte više ne budu mogle da izdrže uslove koji dolaze. To nije nostalgija. To je čista proračunatost.
Genetička raznovrsnost kao biološka štednja
Svaka poljoprivredna kultura je mozaik sorti, podvrsta i lokalnih ekotipova koji se međusobno razlikuju po otpornosti na sušu, salinitet, bolesti, mraz, visoke temperature. Kada se proizvodnja suzi na mali broj visokoprinosnih hibrida, poljoprivreda dobija na efikasnosti, ali gubi deo biološke raznovrsnosti koji joj je neophodan da odgovori na promene. Sorta koja u idealnim uslovima daje nešto niži prinos može da poseduje osobinu koja će postati zlata vredna tokom ekstremno sušne sezone.
Svaka sorta koju danas ne čuvamo je potencijalno rešenje za problem koji još nismo ni prepoznali. Genetička raznovrsnost ne garantuje rod, ali nam drastično povećava broj opcija na stolu kada se uslovi promene — predstavnik organizacije koja se bavi zaštitom biljnih resursa, Crop Diversity Day 2026
Banke gena širom sveta zato čuvaju seme i drugi genetički materijal upravo iz tog razloga. Sorta koja danas nema komercijalni značaj mogla bi za nekoliko decenija da postane dragocena — čim se pojavi nova bolest ili klimatski uslovi na koje današnje sorte nisu prilagođene.
Šta Srbija ima — i šta Srbija gubi
Ovde priča prestaje da bude globalna i postaje konkretno naša. Srbija je zemlja sa izuzetno bogatim fondom lokalnih sorti. Šumadijski beli luk, autohtone sorte pasulja poput gradištanaca i tetovaca, stare sorte voća koje još rastu po seoskim dvorištima i zapuštenim voćnjacima — to nije folklor. To su sorte koje su decenijama, neke i vekovima, prilagođavane specifičnim uslovima određenog područja, tipu zemljišta, lokalnoj klimi i bolestima.
Mnoge od tih sorti ne mogu da se takmiče sa holandskim ili italijanskim hibridima po prinosu u idealnoj godini. Ali kada dođe sušna sezona, kada se pojavi nova bolest, kada ekstremni mraz pokosi komercijalne zasade — te stare sorte često opstanu. Njihovo očuvanje ne znači povratak na drveni plug. Znači čuvanje genetičkog materijala koji savremena nauka može da upotrebi u oplemenjivanju i razvoju novih sorti prilagođenih našim uslovima. To je osnov razvoja oko kog se vredi okupiti.
Država koja ćuti dok joj seme nestaje
Problem je što se u Srbiji o ovoj temi malo priča, a još manje radi. Imamo resurse, imamo klimatske izazove koji su sve očigledniji, imamo naučne institucije koje znaju šta treba činiti. Ono što nam nedostaje je sistemska podrška — nacionalna banka gena kapacitetom i finansiranjem na nivou zadatka, povezivanje sa botaničkim baštama u Beogradu, Novom Sadu i drugim centrima, dugoročni programi očuvanja autohtonih sorti i, nije na poslednjem mestu, svest samih poljoprivrednika da svaka domaćinska sorta pasulja ili stari voćnjak koji iskrče nije samo gubitak jednog stabla. To je gubitak genetičkog koda koji je možda ključ za sledeću poljoprivrednu revoluciju.
Hiljade jestivih biljnih vrsta i na stotine lokalno prilagođenih sorti i dalje su nedovoljno korišćene, uprkos ogromnom potencijalu. Hrana budućnosti ne mora da se traži u laboratorijama na drugom kraju sveta. Možda se krije u semenu koje je sačuvano u našim selima, u voćnjacima koji još nisu požnjeveni, u starim sortama koje su naši đedovi čuvali a da nisu ni znali koliko su mudri.
Ovo nije poziv na konzervativizam. Ovo je poziv na pamet. Jer ako nastavimo da ignorišemo ovaj resurs, jednog dana ćemo gledati u prazna polja i pitaće se gde je nestala ona sorta koja je pre pola veka mogla da preživi ovakvu sušu. A tada će biti kasno. Seme se čuva dok ga ima — a gubi se mnogo brže nego što mislimo.
Izvor: Agromedia, 30. septembar 2026.
💬 0 komentara