Kada čovek koji meri padavine decenijama kaže da ni najstariji ratari ne pamte ovakvu godinu, treba mu verovati — ne zato što je pesimista, nego zato što radi po brojevima, a ne po osećaju. Janko Turčan, poljoprivrednik iz Stare Pazove, u razgovoru za Agromedia portal nije ostavio prostora za eufemizme. Suša, niske cene, nenaplaćena roba i zakupnine koje niko više ne može da izdrži — sve se to slilo u jednu sezonu koja više liči na upozorenje nego na izveštaj.
Godina koju ne pamte ni oni koji su oreli pre rata
Ovo nije još jedna sušna godina u nizu sušnih godina. Ovo je godina koja je primorala proizvođače da promene način obrade zemljišta — ne zato što su hteli, nego zato što nisu imali izbora. Zemlja je bila toliko tvrda da klasična priprema za setvu ozimih kultura jednostavno nije dolazila u obzir. Na njivama su se umesto toga pojavile tanjirače, alat koji se inače koristi u specifičnim uslovima, a ne kao standardna opcija za jesenju setvu u Sremu.
Turčan vodi sopstvenu evidenciju padavina i upravo to ga čini pouzdanim izvorom. Ne govori po osećaju, nego po brojevima. A brojevi su neumoljivi. Od početka 2026. godine do trećeg novembra u Staroj Pazovi palo je ukupno 425 litara kiše po kvadratnom metru. Prošle, 2025. godine, ta brojka je bila oko petsto litara. Čak i 2017. godina, koju ratari pominju kao jednu od najgorih sušnih godina u novijoj istoriji, imala je 438 litara — trinaest litara više od ove.
Ali Turčan ističe da ukupna količina nije ni pola problema. Pravi problem je vreme u kojem je kiša padala. Od sredine jula do početka oktobra u ataru Stare Pazove gotovo da nije bilo značajnijih padavina. Povremeno bi se stvorilo nekoliko litara — dva, tri — što je tek vlažilo prašinu, ne zemljište. Kasnije je u dva navrata palo po desetak litara, ali ni to nije bilo dovoljno da nadoknadi ogroman deficit vlage koji se nagomilao kroz najtoplije mesece.
Posebno teško su prošli proizvođači uljane repice. Posle prvih kiša repica je krenula da niče, dala je nadu, a onda je zemljište ponovo ostalo bez vlage i nicanje je zastalo. Turčan strahuje da će se posledice ove suše osetiti i u narednoj proizvodnoj sezoni — ne samo kroz prinos, nego kroz kvalitet i preživljavanje useva pre zime.
„Dogodine će biti velikih problema, maltene katastrofa." — Janko Turčan, poljoprivrednik iz Stare Pazove
Reka ne nosi, silos ne plaća
Suša je, međutim, samo prvi sloj problema. Ispod njega se otvara čitav niz ekonomskih poteškoća koje zajedno stvaraju situaciju u kojoj ratar ne zna da li mu je veći problem na njivi ili izvan nje. Nizak vodostaj Save i Dunava otežao je transport poljoprivrednih proizvoda, a kako reke ne mogu da prime teret, plasman se usporava, a sa njim i naplata. Turčan navodi da pojedini proizvođači koji su još u avgustu završili žetvu suncokreta i predali robu još uvek nisu videli novac.
Poljoprivrednik tako ulazi u jesenju setvu i pripremu za prolećnu sezonu bez sredstava koja je zaslužio i koja mu po svakom logičnom i zakonskom redu pripadaju. Seme, đubrivo, gorivo, zaštitna sredstva — sve se to plaća unapred ili u kratkom roku, a novac od prethodne žetve stoji negde između silosa, bankovnih računa i obećanja. Neke setve ozimih kultura nisu ni završene — ratari čekaju bolje uslove, a vreme prolazi.
Loši prinosi i niske cene ponovo su otvorile pitanje koje svake godine postaje sve aktualnije — koliko poljoprivrednik može da plati zakup zemljišta i da pri tom ne radi na gubitku. Turčan kaže da se proizvođači u Staroj Pazovi bore da smanje zakupnine, jer sa sadašnjim prihodima jednostavno ne mogu da pokriju troškove proizvodnje i ostvare minimalnu zaradu. Već ima onih koji su odustali od obrade i prepustili zemljište drugima, po drugačijim — često nižim — cenama.
„Ali mi koji se bavimo suvim ratarenjem, mi ne možemo tako da gledamo." — Janko Turčan, poljoprivrednik iz Stare Pazove
Dodatnu neizvesnost unose i podsticaji. Turčan navodi da poljoprivrednici još uvek ne znaju šta će biti sa najavljenih sedamnaest hiljada dinara podrške za sertifikovano seme. Kada država najavi podsticaj, proizvođač ga uračuna u budžet gazdinstva. Kada taj podsticaj kasni ili je nepoznanica, gazdinstvo radi sa prazninom u kalkulaciji — a u poljoprivredi, praznina u kalkulaciji znači gubitak.
Šta sejati kad sve gubi smisao
Pitanje koje Turčan postavlja nije akademsko — ono je egzistencijalno. Posle nekoliko sušnih sezona, soja je za mnoge postala previše rizična kultura. Površine pod kukuruzom su pod znakom pitanja jer prinosi variraju dramatično, a troškovi proizvodnje rastu. Proizvođači suncokreta nisu zadovoljni ni cenama ni mogućnostima plasmana. A onda krenu preporuke — menjajte strukturu, gajite sirak, okrenite se alternativama.
„Pa vidite šta možemo. Šta možemo? Hoćemo sirak. Kome ćemo sirak plasirati? Kome to treba?" — Janko Turčan, poljoprivrednik iz Stare Pazove
Turčan ovde pogađa suštinu problema srpskog ratarstva. Proizvođači koji se bave i stočarstvom imaju više opcija — mogu da koriste određene kulture za ishranu sopstvene stoke i na taj način zatvaraju krug proizvodnje. Ali ratari koji se bave isključivo biljnom proizvodnjom moraju unapred da znaju kome će prodati ono što poseju. Ako tog kupca nema, alternativa postaje zamka.
Sistem koji gubi dah
Ono što Turčan iz Stare Pazove opisuje nije izolovan slučaj jednog gazdinstva u Sremu. To je sistemski problem koji se ponavlja širom Vojvodine i centralne Srbije. Suša je klimatski fenomen koji ne možemo da kontrolimo, ali ono što možemo — i što ne radimo — jeste da adaptiramo proizvodnju, infrastrukturu i ekonomski okvir poljoprivrede na nove realnosti. Umesto toga, imamo ratare koji se snalaze sa tanjiračama, čekaju naplatu po tri meseca i pitaju se kome treba sirak.
Država najavljuje podsticaje od sedamnaest hiljada dinara za sertifikovano seme, ali ne obezbeđuje da taj novac stigne na vreme i na način koji poljoprivredniku omogućava da planira. Berzanske cene su van domašaja proizvođača, a reke koje bi trebalo da nose robu do tržišta nemaju dovoljno vode da plove. Svaki od ovih problema pojedinačno bi bio težak. Zajedno, oni stvaraju situaciju u kojoj se pitaš ne da li će neko odustati, nego koliko ih je već odustalo.
Kada vam čovek koji meri kišu kaže da je katastrofa pred vratima, treba mu verovati. Ne zato što je pesimista, nego zato što čita podatke koje i sami možemo da proverimo — 425 litara u Staroj Pazovi, nenaplaćen suncokret, zakup koji niko ne može da plati i sirak koji nema kome da se proda. Pitanje nije da li će naredna godina biti teška. Pitanje je da li će u njoj ostati dovoljno onih koji je mogu da prežive.
Izvor: Agromedia, 5. novembar 2026.
💬 0 comments