Prodajete živo jagnje za izvoz, zaradite manje nego što biste od mesa, a vunu doslovno ne znate kuda biste. U Bujanovcu su taj trenutak prepoznali i odlučili da traže rešenje — ne čekanjem, već inicijativom koja bi mogla da promeni računicu za sve ovčare u regionu. Zemljoradničko-stočarska zadruga „Bujanovčanka" prihvatila je predlog odgajivača ovaca da preuzme vođenje poslova oko otvaranja postojeće klanice „Jugokop", koja je u državnom vlasništvu, kao i izgradnju pogona za preradu ovčije vune u biološko đubrivo. Direktor zadruge Srđan Mitrović je za portal Agroservis jasno stavio do znanja da zadruga stoji iza inicijative, ali je istakao da je ključno angažovanje Ministarstva za privredu i Privredne komore, jer oni mogu ceo sistem otvaranja staviti u proceduru za kratko vreme.
Zadruga preuzima inicijativu
Ovo nije puka želja. To je odgovor na realnost koja sutra može da bude gorak.
Odgajivači ovaca iz ovog kraja trenutno izvoze živa jagnjad u Izrael i Libiju. Zadovoljni su prodajom, ali nemaju potpunu sigurnost. A u lancu — od farme do finalnog kupca — svi bi više zaradili da se izvozi jagnjeće meso, ne živa stoka. Razlika nije simbolička. Živo jagnje na brodu za Bliski istok nosi manju vrednost od iste te životinje obrađene u klanici i pakovane za tržište koje plaća premium. Srpski ovčar danas prodaje sirovinu, a kupac je pretvara u proizvod i uzima maržu. Svaki nivo obrade koji ostane u Srbiji znači novac koji ostaje u Srbiji — u džepu proizvođača, u budžetu opštine, u lancu lokalnih dobavljača.
Klanica koja čeka, vuna koja gori
Klanica „Jugokop" postoji. Nije projekat na papiru, nije ideja u fazi izrade studije izvodljivosti. To je fizički objekat u državnom vlasništvu koji stoji i čeka. U srpskoj poljoprivredi imamo desetine takvih priča — kapaciteti izgrađeni pre decenija, zapušteni, bez jasne strategije šta s njima. Bujanovački stočari ne traže da im država gradi nešto novo. Traže da se ono što već postoji stavi u funkciju.
Drugi deo inicijative rešava problem koji u srpskom ovčarstvu traje godinama i koji niko sistemski nije uhvatio za rogove. Pogon za preradu ovčije vune u biološko đubrivo pretvara otpad u proizvod sa tržišnom vrednošću. Vuna je danas trošak, ne prihod. Proizvođači je sakupljaju, ne znaju kuda s njom, često je spaljuju ili ostavljaju na pašnjacima. A ako se preradi u biološko đubrivo, dobijamo proizvod u trenutku kada su đubriva sve skuplja i kada organska proizvodnja dobija na značaju kako u Srbiji tako i u regionu.
Za sve nas je presudno angažovanje Ministarstva za privredu i Privredne komore. Oni ceo sistem otvaranja mogu staviti u proceduru za kratko vreme. — Srđan Mitrović, direktor zadruge „Bujanovčanka"
Mitrovićeva poruka je direktna i ne ostavlja prostor za nalaženje izgovora. Zadruga je spremna, stočari su saglasni, objekat postoji. Lopta je sada na strani institucija.
Crna Gora zatvara vrata za izvoz preko Bara
Ovo je deo priče koji mnogi još uvek nisu shvatili ozbiljno, a koji bi mogao da bude udarac za čitav izvozni lanac ovčarstva južne Srbije. Crna Gora će od juna meseca iduće godine uvesti isti protokol za kretanje srpskih životinja kroz svoju teritoriju kakav danas primenjuje Evropska unija. Praktično, to znači da naši izvoznici neće moći da koriste luku Bar za utovar brodova sa živom jagnjadi.
Do sada je tranzit kroz Crnu Goru išao glatko. Brod iz Bara ide ka Izraelu, ka Libiji, ka tržištima koja plaćaju. Kad se protokol promeni, cela logistika se preuređuje. Živa stoka mora da ispunjava EU standarde za tranzit, a to znači veterinarske uslove, dokumentaciju, karantinske procedure i troškove koje mnogi proizvođači ne mogu da podnesu. Ako klanica u Bujanovcu radi, problem postaje znatno manji — izvozi se meso, ne živa stoka, i tranzitna ograničenja gube zub.
Svi u lancu bi više zaradili da se izvozi jagnjeće meso. — izjava odgajivača ovaca, preneto putem Agroservisa
Ova konstatacija zvuči jednostavno, ali nosi težinu cele priče. Srpski ovčar danas prodaje sirovinu. Kupac je pretvara u proizvod i uzima maržu. Svaki nivo obrade koji ostane u Srbiji znači novac koji ostaje u Srbiji — u džepu proizvođača, u budžetu opštine, u lancu lokalnih dobavljača.
Šta ovo znači za srpsko ovčarstvo
Ovčarstvo u Srbiji godinama živi u paradoksu. Broj ovaca je na oko milion i po grla, po procenama, i pao je u odnosu na devedesete. Istovremeno, cena jagnjadi je u porastu, izvozna tražnja postoji, a domaća infrastruktura za obradu mesa i vune zaostaje za potrebama. Južna Srbija — Bujanovac, Preševo, okolina Vranja i Leskovca — ima tradiciju ovčarstva, ima ljude koji znaju posao, ali nema industrijsku podršku koja bi tu proizvodnju podigla na viši nivo.
Inicijativa iz Bujanovca je tačno ono što srpskoj poljoprivredi treba, a što retko dobija. Lokalni akteri prepoznaju problem, organizuju se kroz zadrugu, predlažu konkretne korake i traže od države da uradi svoj deo — proceduru, papire, prepuste im rad. Ako se ovo realizuje, Bujanovac bi mogao da postane primer kako se iz prazne klanice i odbačene vune pravi vrednost.
Problem s ovakvim inicijativama u Srbiji nije u ideji ni u ljudima. Problem je u brzini. Jun sledeće godine nije daleko. Crna Gora neće čekati da mi rešimo svoje procedure. Svaki mesec oklevanja znači manje vremena za adaptaciju, veći rizik od gubitka izvoznih tržišta i još jednu sezonu u kojoj vuna ostaje na pašnjaku. Zadruga „Bujanovčanka" je uradila svoj deo. Sada neka institucije urade svoj — ili neka barem ne stanu na put.
Izvor: AgroFin, 7. novembar 2026.
💬 0 comments