Zamislite stočar koji u utorak ujutro utovari junad u prikolicu, krene na pijacu i sazna da mu kilogram vredi četiristo dvadeset i pet dinara. Istog tog dana, trista kilometara južnije, kolega dobija petsto pedeset za istu kategoriju stoke. Razlika je šezdeset dve hiljade dinara po grlu. To nije tržište — to je lutrija sa adresom. STIPS, servis koji redovno prati kretanje cena žive stoke u Srbiji, u svom najnovijem pregledu za prvu novembarsku nedelju beleži sliku koju retko viđamo: ne rast, ne pad, već haotično rasparčavanje u kojem svaki region diše po svom ritmu i gubi se svaki pojam jedinstvene cene.
Jesenji pritisak i zimska računica
Novembar je mesec kad stočari sede s papirom i olovkom. Zima pred vratima, stoka mora pod krov, hrana se mora obezbediti, i svako grlo koje ostaje preko zime troši novac i pre nego što zaledi prvi potoci. U tom trenutku, cena na pijaci nije samo broj — to je odluka. Držati ili prodati. Kupiti hranu ili se odvojiti od stoke.
STIPS-ov pregled obuhvata pijace u Kraljevu, Kragujevcu i Leskovcu, kao i klanice u Šumadijskom, Podrinjskom, Mačvanskom, Raškom, Pirotskom, Južnobačkom i Srednjebanatskom regionu. Razlike između tih tačaka nisu marginalne. One su takve da menjaju sudbinu gazdinstava.
Goveda: tržište plaća mladost, kažnjava iskorišćenost
Na pijaci u Kraljevu, simentalska telad do sto dvadeset kilograma dostigla su hiljadu i sto dinara za kilogram. To je najviša cena u celom izveštaju i jedna od retkih koja ne pokazuje znak pada. Na istoj pijaci, par metara dalje, tovni bikovi iznad petsto kilograma idu za četiristo osamdeset, a krave za klanje za dvesta sedamdeset dinara. Razlika između teladi i krava za klanje — osamsto trideset dinara po kilogramu — govori više od bilo koje analize.
Tržište plaća potencijal, ne iskorišćenu masu. Ko može da proda mlado, proda dobro. Ko mora da vodi kravu na klanje, dobija onoliko koliko košta transport do klanice.
U klanicama Šumadijskog regiona, oko Kragujevca, tovna junad iznad četiristo osamdeset kilograma otkupljivana je po četiristo osamdeset dinara — STIPS beleži blagi rast u odnosu na prethodni period. Ali tu prestaje dobra vest. U Podrinju je cena tovnih bikova simentalske rase iznad petsto kilograma pala, dominirao je iznos od četiristo pedeset dinara. Mačva je još teža: ista kategorija junadi, iznad četiristo osamdeset kilograma, pala je na četiristo dvadeset i pet dinara.
Rascep između teladi i teške junadi nije samo cena — to je poruka tržišta da više ne veruje u profitabilnost dugog tova. Ko može da proda mlado, proda. Ko mora da drži do petsto kilograma, gubi na svakom kilogramu. — predstavnik STIPS-a, u komentarima uz pregled cena
Raški region pokazuje mešovitu sliku. Tovni bikovi simentalske rase u klanicama idu za četiristo osamdeset dinara, ali na pojedinim mestima cena pada na dvesta šezdeset. Telad se tu otkupljuje za devetsto, krave za klanje za dvesta pedeset dinara. U Pirotskom regionu, međutim, tovna junad iznad četiristo osamdeset kilograma dostigla je petsto pedeset dinara — najviša cena za tu kategoriju u celom izveštaju. Telad u Pirotu ide za devetsto, krave za dvesta pedeset.
Razlika između Mačve i Pirota — sto dvadeset i pet dinara po kilogramu — na grlu od petsto kilograma znači šezdeset dve hiljade dinara. To nije statistička devijacija. To je razlika između zarade i gubitka, između gazdinstva koje ulazi u zimu sa rezervom i onog koje ulazi sa dugom.
Svinje: Banat diže, pijace padaju
Dok govedari gledaju u razbacane cene, svinjari imaju svojih problema — ali i svojih iznenađenja. U klanicama Južnobačkog regiona tovne svinje od osamdeset do sto dvadeset kilograma otkupljivane su po dvesta dvadeset dinara, a teže od sto dvadeset po dvesta deset. Srednjebanatski region je još bolji — uprkos dobroj ponudi, klaničari su podigli cenu na dvesta pedeset dinara za kilogram.
To je dobra vest. Ali važi samo za one koji imaju ugovor sa klaničarom.
Jer na stočnoj pijaci u Kragujevcu prodajne cene svinja su pale. Prasad od šesnaest do dvadeset pet kilograma idu za tristo trideset dinara, tovne svinje od osamdeset do sto dvadeset kilograma za dvesta, a teže od sto dvadeset za sto sedamdeset. Krmače za klanje su najjeftinije — sto pedeset dinara za kilogram. Na pijaci u Kraljevu, tovne svinje od osamdeset do sto dvadeset kilograma pale su na dvesta dvadeset dinara.
Dobar svinjar ne plaši se ponude — plaši se cene koja ne pokriva hranu. Dvesta pedeset u Banatu znači da se može, ali dvesta na pijaci u Kragujevcu znači da neko gubi novac na svakoj svinji koju vodi kući. — analitičar poljoprivrednog tržišta
Razlika od pedeset dinara po kilogramu, na svinji od sto kilograma, je pet hiljada dinara po grlu. Taj novac negde na putu između farme i klanice nestaje — u transportu, u posrednicima, u nesrazmeri ponude i potražnje koja se ne popravlja. Proizvođač bez ugovora ostaje na milost i nemilost lokalnih kupaca koji znaju da je ponuda veća od potražnje.
Ovce i jagnjad: Leskovac drži, Šumadija pada
Jagnjad u klanicama Raškog regiona zabeležila je rast — četiristo dinara za kilogram. Na pijaci u Kragujevcu prodato je oko pedeset ovaca, i cena je porasla na sto osamdeset dinara. Ali u klanicama Šumadijskog regiona cena ovaca je pala na sto sedamdeset dinara — jedan od retkih slučajeva da pijaca ide gore a klanica dole u istom regionu.
U Leskovcu, na pijaci žive stoke, nije bilo promena. Jagnjad ide za petsto dinara, jarad za četiristo, ovce za dvesta pedeset dinara za kilogram. Leskovačka pijaca funkcioniše po svojim zakonima — stabilna, bez naglih skokova i padova, što proizvođačima daje bar minimalnu predvidljivost.
Kada ti Leskovac daje petsto dinara za jagnje, a klanica u Šumadiji sto sedamdeset za ovcu, ti ne pitaš šta je pošteno — ti pitaš gde možeš da preživiš. A preživljavanje je danas jedini kriterijum. — stočar iz centralne Srbije, u razgovoru za portal
Šta ovo znači za srpsku poljoprivredu
Ova STIPS-ova slika nije samo tabelarni pregled cena. To je dijagnoza stanja srpskog stočarstva u kasnu jesen. Tržište je izgubilo koherentnost. Nema jedinstvene cene, nema referentne tačke oko koje bi se proizvođači i klaničari okupili. Umesto toga, imamo fragmentisano tržište gde svaki region reaguje na sopstvenu ponudu, sopstvene klaničare i sopstvene tradicije. Proizvođač u Mačvari koji dobija četiristo dvadeset i pet dinara za junad ne može da se uteši time što u Pirotu idu petsto pedeset — on ne može da preveze stoku tri stotine kilometara i da zadrži profit.
Drugi problem je strukturalni i dublji. Telad od hiljadu i sto dinara u Kraljevu i krave od dvesta pedeset u Raškom regionu nisu dva različita proizvoda — to su dva trenutka u istom životnom ciklusu iste životinje. Tržište plaća mladost i kažnjava iskorišćenost. To znači da se dugi tov, koji je decenijama bio osnova govedarstva u Srbiji, sve teže opravdava ekonomski. Proizvođač koji drži kravu do kraja njenog produktivnog ciklusa i onda je prodaje za klanje po dvesta pedeset dinara — gubi novac. Nema matematike koja to drugačije pokazuje.
Svinjarski sektor je nešto optimističniji, ali samo u određenim regionima. Banat i Južna Bačka pokazuju da klaničari mogu platiti dvesta pedeset i dvesta dvadeset dinara kada im je stoka potrebna. Pijace u Kragujevcu i Kraljevu, međutim, pokazuju da proizvođač bez ugovora ostaje na milost i nemilost lokalnih kupaca. Ta razlika između ugovornih i slobodnih proizvođača je jaz koji će se samo produbljivati.
Ono što STIPS beleži ovog novembra nije kriza u smislu naglog sloma — to je sporogorenje. Cena teladi u Kraljevu od hiljadu i sto dinara je lastavica koja drži nadu, ali ispod nje tone sve ostalo: teška junad u Mačvari, ovce u Šumadiji, svinje na pijacama centralne Srbije. Srpsko stočarstvo ne propada spektakularno — ono se prazni tiho, kilogram po kilogram. I dok god se proizvođač pita da li mu se isplati držati stoku preko zime, sistem je već izgubio bitku koju nije ni znao da vodi.
Izvor: AgroFin, 7. novembar 2026.
💬 0 comments