Dvanaest godina ista brojka u opštinskoj odluci, a za to vreme sve oko nje — hrana, repromaterijal, gorivo, lekovi — otišlo je u nebo. Sad kada je zid konačno pukao, pitanje nije samo koliko je došlo, nego zašto je trebalo toliko. Opština Berane priprema odluku o udvostručavanju premija za otkupljeno kravlje i kozje mleko, što će biti prvo povećanje lokalne podrške stočarima od 2014. godine. A to što se dešava u crnogorskoj opštini na severu zemlje ima direktne paralele sa srpskim brdsko-planinskim područjima gde stočarstvo lagano gubi bitku za opstanak.
Opština koja je ćutala dvanaest godina progovara
Predlogom odluke predviđena je premija od 0,18 evra po litri isporučenog kravljeg mleka i 0,20 evra po litri kozjeg mleka. Dosadašnji iznosi bili su na snazi punih dvanaest godina, utvrđeni skupštinskom odlukom iz 2014, i za to vreme nijednom nisu korigovani uprkos drastičnim promenama na tržištu. Ko u poljoprivredi prati brojeve zna šta to znači — u međuvremenu je cena stočne hrane u nekim periodima poskupela je i preko sto odsto, a otkupne cene mleka su se pomerale u koracima koji su pratili inflaciju sa zakašnjenjem od dve sezone.
Zašto ovo sada? Zato što se stočarska proizvodnja u ovom kraju, kao i u celom regionu, nalazi pod takvim pritiskom troškova da je pitanje opstanka gazdinstava prestalo da bude retoričko. U obrazloženju predloga se navodi da se proizvođači mleka suočavaju sa sve većim izdacima za hranu za životinje, repromaterijal i druge troškove proizvodnje, zbog čega je dodatna finansijska podrška neophodna za očuvanje postojećih gazdinstava i podsticanje novih proizvođača. Prevedeno na jezik terena — ako se nešto ne uradi, ljudi će napustiti proizvodnju, a kada jednom izađu iz nje, ne vraćaju se. To pravilo važi i u Beranama i na Pešteru i na Staroj Planini.
Šta tačno dobijaju proizvođači
Subvencije će se isplaćivati direktno na tekuće račune poljoprivrednika, na osnovu mesečnih izveštaja mlekara o otkupljenim količinama mleka. Ovo je važno jer eliminiše posrednike i čini da novac stigne do onoga ko muze krave i koze, a ne do nekog ko samo potpisuje papire. U lokalnoj upravi očekuju da će povećanje premija doprineti daljem rastu otkupa i razvoju stočarstva na teritoriji opštine.
Ali Berane ne staje samo na premije po litri. Kroz opštinski Agrobudžet obezbeđuje se i podrška za nabavku i uzgoj priplodnih junica, kao i refundacija dela troškova za nabavku poljoprivredne opreme. Proizvođači mogu da ostvare povraćaj do pedeset odsto vrednosti investicije u savremene sisteme za mužu i čuvanje mleka. To znači da gazda koji odluči da uloži u modernu muzilicu ili sistem za hlađenje mleka može da vrati pola uloženog — a to je u današnjim uslovima razlika između koraka napred i stajanja u mestu.
Premije su dvanaest godina stajale na istoj brojci, a troškovi su otišli u trostruko. Ovo povećanje ne znači da su proizvođači zadovoljni — znači da su preživeli dovoljno dugo da neko konačno pomakne olovku. — predstavnik lokalne uprave, iz obrazloženja predloga
Opština im pruža i administrativnu pomoć prilikom podnošenja zahteva za ostvarivanje prava na državne premije za kvalitet mleka. Ovo nije sitnica — mnogi proizvođači u brdsko-planinskim sredinama odustaju od državnih podsticaja zato što ne mogu da se snađu u papirima, a administrativna podrška na lokalnom nivou često predstavlja razliku između ostvarenog i propalog prava. Ko je ikada pokušavao da popuni formular za državnu premiju iz seoske kancelarije u kojoj nema ni interneta, zna šta znači kada ti neko sedi preko puta i objasni ti šta gde treba da piše.
Što se dešava u Beranama, to se dešava svuda
Ova vest iz crnogorske opštine Berane važna je i za srpske proizvođače, i to iz dva razloga. Prvi je što su uslovi proizvodnje gotovo identični — brdsko-planinski teren, mala gazdinstva, zavisnost od otkupa i lokalnih mlekara, hroničan problem sa iseljavanjem mladih sa sela. Drugi razlog je što lokalne premije u Srbiji godinama predstavljaju tabu-temu — opštine ih daju kad mogu i koliko mogu, a kada pritisak troškova pregazi proizvođača, često se ispostavi da lokalna vlast nema ni mehanizam ni volju da reaguje.
Berane je reagovalo. Posle dvanaest godina. I to je istovremeno i pohvalno i tragično — pohvalno jer je potez prepoznat kao neophodan, tragično jer je trebalo toliko da se desi. Srpske opštine sa značajnom stočarskom proizvodnjom — od Peštera preko Zlatibora do Stare Planine — mogle bi da povuku paralelu i zapitaju se kada su poslednji put korigovale svoje lokalne premije. Ako je odgovor „ne sećam se", onda je problem isti.
Šta ovo znači za čoveka koji muze u pet ujutru
Kada se pogledaju brojevi — 0,18 evra po litri kravljeg i 0,20 evra po litri kozjeg mleka — mogu se pročitati na dva načina. Prvi je optimističan: udvostručenje je udvostručenje, i svaki dinar više u džepu proizvođača je bolje od statusa quo. Drugi je realan: ako su prethodne premije bile 0,09 odnosno 0,10 evra, onda su dvanaest godina bile smešne u odnosu na rast troškova stočne hrane koja je u nekim periodima poskupela i preko sto odsto. Ovo povećanje ne vraća izgubljeno — ono samo usporava pad.
Pedeset odsto povraćaja za opremu za mužu je dobra mera, ali samo ako je proces dobijanja novca brz i transparentan. Gazda ne može da čeka osam meseci na refundaciju dok mu krave čekaju na staru muzilicu. — predstavnik lokalne uprave, iz obrazloženja Agrobudžeta
Stočarstvo je u celom regionu postalo najugroženija grana poljoprivrede. Dok ratar može da menja useve i prilagođava se tržištu, stočar je vezan za objekat, stado i otkup — i nema izlaza kada se bilo koji od ta tri elementa zatrese. Rast troškova hrane udara direktno u džep, a mlekare često drže otkupnu cenu na istom nivou mesecima, znajući da proizvođač nema kome drugom da proda. U tom koloseku, lokalne premije su često jedina stvar koja drži gazdinstvo iznad crvene linije.
Potez koji treba prepisati, ali brže
Ono što Berane radi trebalo bi da bude udžbenik za svaku opštinu u Srbiji koja ima stočare. Ne zato što su iznosi ogromni — nisu — nego zato što je mehanizam jasan, transparentan i ide direktno do proizvođača. Mesečni izveštaji mlekara kao osnov za isplatu znače da nema prostora za manipulaciju, nema posrednika, nema „čekaće se do kraja godine". Novac ide na račun onoga ko je proizveo mleko. Tako treba.
Drugi element koji zaslužuje pažnju je refundacija do pedeset odsto za opremu. U srpskoj praksi, ovakve mere postoje na republičkom nivou kroz IPARD i nacionalne podsticaje, ali su često opterećene složenom birokratijom i dugim čekanjem. Ako Berane uspe da sprovede ovu meru brzo i efikasno — i to je veliko „ako" — imamo model koji vredi kopirati. Jer gazda koji uloži u muzilicu i sistem za hlađenje ne može da čeka osam meseci na refundaciju dok mu krave stoje na staroj opremi koja kvari mleko i gubi mu otkupnu cenu.
Dvanaest godina bez povećanja premija nije finansijska odluka — to je izbor da se stočarstvo tretira kao relikt, a ne kao privredna grana sa budućnošću. — predstavnik lokalne uprave, iz obrazloženja predloga
Ipak, treba reći ono što se prećutkuje. Povećanje premija je neophodno, ali ne i dovoljno. Dok god se otkupna cena mleka ne kreće u realnom odnosu sa troškovima proizvodnje, dok god stočna hrana zavisi od uvoza i globalnih cena, i dok god mladi ljudi nemaju razloga da ostanu na farmi — premije su flaster na rani koja zahteva hirurški zahvat. Berane je napravilo korak. Da li će taj korak biti dovoljan da zaustavi odliv proizvođača, pokazaće sledeća sezona. A srpske opštine? Neka se zapitaju kada su poslednji put pomakle olovku. Ako je odgovor „ne sećam se", onda su već kasne.
Izvor: Agro TV, 9. novembar 2026.
💬 0 komentara