Zamislite da vam neko stavi na sto četiri stotine milijardi dinara i kaže: „Evo, ovo je prošlo kroz srpsku poljoprivredu za osam godina." Pa šta? Pa ništa — ako ne znate ko je odlučivao na šta se taj novac trošio, po kom ključu su birane mere i zašto neke od njih nemaju nikakve veze sa onim što vam treba na parceli. Upravo to pitanje — ne koliko novca, nego ko odlučuje — biće u centru dvodnevne besplatne onlajn obuke koja se održava dvanaestog i trinaestog novembra, od šesnaest do devetnaest časova, putem Zoom platforme.
Novac postoji, ali čija je reč?
Srpska poljoprivreda je decenijama zarobljena u jednom paradoksu koji vredi razumeti. Novac postoji. Mere postoje. Konkursi se raspisuju redovno. Ali proizvođač je u celom tom sistemu tretiran kao pasivni primalac — čovek koji čeka ček, popuni formular i nada se. Niko ga ne pita šta mu treba. Niko ga ne zove da sedne za sto na kom se odlučuje šta će taj konkurs uopšte sadržati.
U međuvremenu, stotine milijardi dinara prođu kroz sistem, a pitanje da li su usmerene na prave mere ostaje bez odgovora. Ne zato što niko ne pita — nego zato što oni koje pitanje najviše tiče nemaju mehanizme ni znanje da uđu u taj proces. Obuku organizuje udruženje Mladi poljoprivrednici Srbije, a nosi naziv „Finansiranje poljoprivrede u Srbiji — Učešće poljoprivrednika u odlučivanju o izboru mera i nadzoru nad njihovim sprovođenjem". Cilj nije da se nauči kako se popunjava formular za podsticaje. Cilj je da se poljoprivrednici, njihova udruženja i sve zainteresovane strane upoznaju sa time kako funkcioniše mašina koja deli novac — i gde su u toj mašini ručice koje mogu da pomere.
Kako se deli novac i ko postavlja prioritete
Prvog dana, dvanaestog novembra, fokus je na arhitekturi finansiranja. Učesnici će dobiti uvid u to kako funkcioniše sistem na tri nivoa vlasti — republičkom, pokrajinskom i lokalnom. To je ključno, jer mnogi proizvođači znaju samo za Ministarstvo poljoprivrede, a zaboravljaju da i opština i pokrajina imaju svoje budžete, svoje mere i svoje prioritete koji se često formiraju bez ijednog glasa poljoprivrednika sa terena.
Posebna pažnja biće posvećena merama zaštite, uređenja i korišćenja poljoprivrednog zemljišta — temi koja je u Srbiji hronično zapostavljena uprkos tome što gubimo plodno tlo brže nego što ga obnavljamo. Zatim podsticaji u poljoprivredi i ruralnom razvoju, i način korišćenja sredstava ostvarenih od zakupa državnog poljoprivrednog zemljišta. To je onaj novac koji pristiže kada neko plati zakup državne zemlje — i pitanje je da li taj novac ide tamo gde je najpotrebniji ili nestaje u opštoj budžetskoj maglici.
Poljoprivrednik ne sme da bude samo potrošač tuđih odluka. Ako ne učestvuje u izboru mera, neko drugi će ih izabrati umesto njega — i to ne nužno u njegovom interesu. — Dejan Maksimović, Ekološki centar „Stanište", Vršac
Maksimović je predavač na obuci i čovek koji godinama radi na preseku između ekologije, poljoprivrede i javne politike iz Vršca. Njegov pristup nije akademski — to je čovek sa terena koji zna kako budžet funkcioniše u praksi, ali i kako se pisanjem javnih dokumenata i učešćem u konsultacijama može promeniti smer u kom novac teče.
Od teorije do budžetskih dokumenata
Trinaestog novembra prelazi se na praktičan rad. Ovo je deo obuke koji bi svaki poljoprivrednik koji ikada pomisli da se nešto ne slaže u lokalnoj raspodeli trebalo da prođe. Učesnici će naučiti gde da pronađu podatke o finansiranju poljoprivrede, kako da čitaju i tumače budžetske dokumente i izveštaje lokalnih samouprava, i na koji način da prate realizaciju predviđenih mera.
To znači: gde u opštinskom budžetu stoji stavka za poljoprivredu, koliko je novca predviđeno, koliko je potrošeno, na šta je potrošeno i ko je odgovoran. Zvuči kao suhoparna birokratija, ali u stvarnosti je to jedini način da proizvođač prestane da nagađa i počne da pita konkretno — sa brojem u ruci.
Kada poljoprivrednik nauči da čita budžet svoje opštine, prestaje da bude objekat politike i postaje njen subjekt. To je trenutak u kom se menja odnos snaga.
Drugi dan će takođe obraditi mogućnosti koje formalno postoje, a u praksi se retko koriste: učešće poljoprivrednika, njihovih udruženja i neformalnih grupa u predlaganju mera, donošenju odluka i nadzoru nad sprovođenjem. Zakon to dozvoljava. Pitanje je zašto se to dešava tako retko.
Šta ovo znači za srpsku poljoprivredu
Činjenica da se četiri stotine milijardi dinara ulilo u poljoprivredu za osam godina zvuči impresivno. Ali brojka sama po sebi ne znači ništa ako ne znamo koliko je tog novca otišlo na mere koje su zaista podigle produktivnost, koliko na one koje su samo održale status quo, a koliko na ono što je politički zgodno, a poljoprivredno beznačajno. Srpski poljoprivrednik je navikao da čeka konkurs, da popuni formular, da se nada. Retko ko mu je rekao da može da sedne za sto na kom se odlučuje šta će taj konkurs uopšte sadržati.
Ova obuka je korak u tom pravcu. Nije revolucija, ali je alat. A alat je nešto što srpskom seljaku nikada nije manjkalo — samo mu niko nije rekao gde da ga nađe i kako da ga upotrebi. Projekat „EU Resurs centar za civilno društvo u Srbiji", u okviru koga se edukacija organizuje, cilja upravo na taj jaz između institucija i onih na koje te institucije utiču. Prijava je besplatna, ide preko onlajn formulara, i ne postoji razlog da ne sednete pred računar dva popodneva zaredom i čujete šta imate da kažete — pre nego što neko drugi kaže umesto vas.
Pola sata čitanja opštinskog budžeta vredi više nego pet godina gunđanja u seoskoj kafani. Ako ne verujete, dođite na Zoom dvanaestog novembra i proverite.
Izvor: Agro News, 9. novembar 2026.
💬 0 comments