Kad je dr Marko Marinković seo za pregovarački sto u Ženevi početkom novembra, ispred njega su bile sudbine evropskih šuma — a iza njega ravnice Vojvodine sa najmanje drveća u celoj Srbiji. Izvršni direktor JP Vojvodinašume za šumarstvo, ekologiju i razvoj učestvovao je na 84. zasedanju Komiteta za šume i drvnu industriju pri Ekonomskom komitetu Ujedinjenih nacija za Evropu, gde je zvanično najavljena UN Dekada pošumljavanja od 2027. do 2036. godine. Za zemlju koja ispod trideset procenata šumskog pokrivača jedva viri, to nije turistički izlet — to je mesto gde se odlučuje hoće li sledeća decenija doneti novac za šume ili samo još jednu strategiju koja se završi u fioci.
Evropa plaće, mi posmatramo
Evropa nije čekala Dekadu da bi počela da gubi šume. Francuska je u poslednjih nekoliko godina izgubila hiljade hektara u požarima koji su gutali jug zemlje sa brutalnom pravilnošću. Švedska je pretrpela razorne oluje koje su polegle šumske sastojine na način na koji Skandinavci nisu navikli. Poljska i Češka su dobile udarac sa obe strane — požari i nepogode su se nadovezale na ekosisteme koje je već nagrizlo zagađenje i klimatski stres.
Upravo su ta iskustva bila na stolu u Ženevi od 4. do 6. novembra. Predstavnici institucija, istraživači i stručnjaci iz celog kontinenta razmatrali su kako se obnavljaju šume nakon prirodnih nepogoda i šta znači gazdovati šumom u eri kada više nema „normalne" godine. Za Srbiju, koja sa manje od trideset procenata šumskog pokrivača stoji daleko ispod evropskog proseka, svaka takva razmena je manje privilegija, a više nužnost. Kod nas klimatske promene nisu hipotetički scenario — to je već svakodnevica u kojoj se suše smenjuju sa poplavama, a vetar nosi humus sa njiva koje nemaju šta da ih zaštiti.
Šta se donelo sa stola
Centralna tema zasedanja bila je priprema za UN Dekadu za pošumljavanje i obnovu šuma, koja zvanično počinje 2027. i traje do 2036. godine. Ovo nije svečana deklaracija — to je okvir koji će usmeravati nacionalne politike, finansiranje i istraživačke prioritete narednih deset godina. Ko dobro pripremi projekte, dobije novac. Ko zakasni, dobije papir.
Dr Marinković je predstavljao JP Vojvodinašume, instituciju koja upravlja šumama na teritoriji pokrajine gde je šumski pokrivač istorijski najniži u Srbiji. U pitanju je region gde šuma nema dovoljno ni da se govori o „gazdovanju" u evropskom smislu — ovde se još uvek govori o pukom preživljavanju onoga što je ostalo. Tokom tri dana rada, učesnici su razmatrali konkretne slučajeve obnove šuma nakon prirodnih nepogoda, od francuske sanacije požarišta preko švedskog suočavanja sa olujnim rušenjima, do poljskih i čeških iskustava sa požarima i nepogodama koje su pogodile već oslabljene ekosisteme.
Razmatrani su i različiti modeli održivog gazdovanja šumama u uslovima klimatskih promena — od adaptivnog menadžmenta do selekcije otpornijih vrsta drveća. To su pristupi koje u srpskom šumarstvu pominjemo u stručnim radovima, ali retko primenjujemo na terenu, jer sistem još uvek radi po inerciji koja je nastala u vremenima kada se klima ponašala predvidivo.
Jedna od ključnih sesija bila je posvećena bioekonomiji i ulozi šumarstva u njenom razvoju. Predstavnici institucija, istraživači i stručnjaci analizirali su kako klimatske promene i globalni trendovi utiču na šumarski sektor i kako šumski resursi mogu da se koriste na održiv način, dajući veći doprinos regionalnom ekonomskom razvoju. U Evropi je bioekonomija već postala oslonac ruralnog razvoja i prelaska ka zelenoj ekonomiji. U Srbiji to još stoji na marginama javne politike, negde između strategije i želje.
Razmena iskustava na ovakvim skupovima nije formalnost — to je najbrži način da premostimo jaz između onoga što Evropa već zna i onoga što mi tek učimo na sopstvenim greškama. — predstavnik JP Vojvodinašume, sa skupa u Ženevi
Japanska lekcija za naše betonske gradove
Posebno zanimljiv deo zasedanja odnosio se na rešenja zasnovana na prirodi i ulogu urbanih i prigradskih šuma u stvaranju otpornijih gradova i očuvanju biodiverziteta. Učesnici su obišli park Međunarodne federacije društava Crvenog krsta i Crvenog polumeseca u Ženevi, gde im je predstavljena Mijavaki mikrošuma — japanski pristup koji podrazumeva sadnju gustih, raznolikih mikroekosistema na malim površinama u urbanim sredinama.
Mijavaki metod je u Srbiji gotovo nepoznat, a vredi razmisliti šta to znači za gradove koji se šire bez plana. U Novom Sadu, Subotici, Pančevu — svuda gde se infrastruktura širi na račun zelenila — ovaj pristup nudi model koji ne zahteva ogromne površine, ali daje merljive rezultate u smirivanju temperatura, zadržavanju padavina i očuvanju biodiverziteta. Ne treba hektar da bi se nešto promenilo — treba pamet i volja. Pitanje je samo da li će neko u nadležnim institucijama prepoznati priliku pre nego što i poslednji zeleni pojas u gradskim periferijama nestane pod betonom.
Šta ovo znači za čoveka na terenu
Pitanje koje svaki poljoprivrednik u Vojvodini treba da postavi nije šta se desilo u Ženevi, već šta će JP Vojvodinašume uraditi sa znanjem koje je tamo stečeno. Vojvodina je ravničarski region sa istorijski najmanje šuma u Srbiji — šumski pokrivač je daleko ispod republičkog proseka, a kamoli evropskog — i upravo zato najizloženija klimatskim ekstremima. Šume tu nisu luksuz ni ukras. To je infrastruktura koja štiti poljoprivredno zemljište od erozije, vetra i suše. Bez nje, svaki prinos je kocka sa vremenom.
Dolazeća UN dekada pošumljavanja od 2027. do 2036. mogla bi da donese i finansijske instrumente za projekte obnove, ali samo ako Srbija na vreme pripremi projekte i kadrove. Iskustva Francuske, Švedske, Poljske i Češke pokazuju jednu jasnu stvar: sanacija šuma nakon nepogoda košta više nego preventivno jačanje otpornosti ekosistema. To je lekcija koju kod nas često učimo post festum — kad već platimo cenu u izgubljenom zemljištu, smanjenim prinosima i ispranom humusu.
Treba biti realan: učešće na jednom međunarodnom skupu neće samo od sebe promeniti stanje šuma u Srbiji. Ali omogućava upoznavanje sa savremenim naučnim i stručnim dostignućima u oblasti šumarstva, što može da doprinese unapređenju održivog gazdovanja šumama i primeni dobrih međunarodnih praksi kod nas. Pitanje je da li će ta znanja stići do terena — do šumara, poljoprivrednika i lokalnih samouprava koji donose odluke o korišćenju zemljišta. Jer između Ženeve i atara u Banatu, nažalost, stoji celokupna birokratija.
Evropa već plaća cenu klimatskih udara na šume. Srbija tu istu cenu tek može da očekuje — osim ako ne počnemo da se ponašamo kao da je šuma infrastruktura, a ne ukras. — pozicija JP Vojvodinašume sa skupa
Klimatske promene ne pitaju za granice, a šume ne poznaju nacionalne strategije dok su još na papiru. Srbija je dobila priliku da sedne za sto gde se donose odluke o evropskom šumarstvu naredne decenije — pitanje je samo da li će tu priliku iskoristiti kao polugu za promene, ili ostaviti na nivou izveštaja sa službenog putovanja. Ako izaberemo ovo drugo, neka nam ne bude čudno kad sledeća suša odnese humus koji smo mogli da zaštitimo sadnicom.
Izvor: Agro TV, 9. novembar 2026.
💬 0 komentara