Kada drugaci jedne novosadske osnovne škole zariju u zemlju, ne rade to da bi dobili ocenu. Rade to zato što su na radionici shvatili da biljka nije ukras za vitrinu, nego živo biće koje traži negu, vodu i strpljenje. U dvorištu OŠ „Đorđe Natošević" u Novom Sadu, na mestu gde je do juče zemlja bila ogoljena i bez funkcije, učenici su posadili ligustrum — ne kao školsku vežbu koja se zaboravlja pre nego što se stigne do kuće, već kao živu ogradu koju će zalivati i čuvati dok ne poraste. Svakom detetu data je kantica i jedan zadatak koji traje duže od jednog školskog časa: da neguje sadnicu dok ne postane ograda.
Zašto ovo nije samo školski projekat
U vreme kada srpska poljoprivreda gubi obradive površine pod pritiskom urbanizacije, kada se zelene površine u gradovima skrću pod betonom, a kada deca sve ređe znaju odakle dolazi hrana koju svakodnevno jedu, projekat „Mali baštovani, velika dela" pogađa tačku koja u našem sistemu obrazovanja dugo nije bila na radaru. Ovo nije priča o jednoj školi i jednoj živoj ogradi. Ovo je priča o modelu koji bi, kad bi ga neko u ministarstvima imao pameti da prepozna, mogao da postane standard, a ne izuzetak.
Udruženje „Naša zemlja — centar za održivi razvoj ruralnih područja" iz Novog Sada već drugu godinu zaredom gradi kontinuitet, i to je reč koja u srpskom obrazovanju danas vredi više od bilo koje metodološke novotarije. Prošle godine, kroz program „Mali recikleri", deca su učila kako se razvrstava otpad i kako se od materijala koji bi završio na deponiji prave igračke. Ove godine, umesto reciklaže, tema je sadnja. Logičan sled koji ne morate da objašnjavate nikome ko razmišlja: prvo naučiš da ne bacaš, pa onda naučiš da gajiš.
Od radionice do dvorišta
Pre nego što su izašli napolje, drugaci su na radionici razgovarali o tome šta biljke donose prostoru u kojem svakodnevno borave. Upoznali su se sa pripremom zemljišta, sa načinom na koji se sadi sadnica, sa tim šta znači koren i zašto se zaliva. Potom su izašli u dvorište, pripremili teren, posadili ligustrum i zajedno zalili novu ogradu. Nije bilo govora o tome ko će to završiti umesto njih — oni su to uradili.
Direktorka škole Vesna Tegeltija Dujaković kaže da su učenici sa mnogo interesovanja prihvatili posao u dvorištu, a škola će ih uključiti i u negu ligustruma — kako bi mogli da prate rast biljaka i vide šta je potrebno da se sadnice prime i razviju.
„Deca su prihvatila posao sa takvom radoznalošću koja pokazuje da im nedostaje kontakt sa zemljom. Neki od njih prvi put su držali sadnicu u ruci." — Vesna Tegeltija Dujaković, direktorka OŠ „Đorđe Natošević"
To je detalj koji Boga ne košta, a koji govori sve. Učenik drugog razreda koji prvi put drži sadnicu u ruci jeste učenik koji uči nešto što nijedan test ne može da oceni, a što je važnije od polovine gradiva koji će tog dana prepisivati s table.
Predsednica udruženja „Naša zemlja" Petrana Popović kaže da je ovogodišnja ideja bila da deca dobiju priliku da sama urede deo dvorišta i kroz rad sa biljkama nauče kako se održava zelenilo. U brošuri projekta organizatori navode da živa ograda, kada poraste, može da pruži zaklon insektima i pojedinim pticama — što je ekološka funkcija koja se u urbanom okruženju često zaboravlja, a koja je u poljoprivrednoj proizvodnji od presudnog značaja za oprašivanje i biodiverzitet. Tu prestaje školski projekat i počinje poljoprivredna priča.
Šta deca vide kad gledaju u žbun
Jana Deman, učenica drugog razreda, u sadnji je videla priliku da doprinese tome da u Novom Sadu bude više zelenila. Njen drug Bogdan već je zamišljao kako će izgledati dvorište kada se sadnice razgranaju i koje bi životinje u žbunju mogle da nađu zaklon. Deca ne misle u kategorijama biodiverziteta i ekosistema — ona misle u kategorijama života. I to je tačno ono što nam treba.
„Kada deca počnu da razmišljaju o tome ko će živeti u žbunju koji su posadili, onda ne uče o ekologiji — oni je žive." — Petrana Popović, predsednica udruženja „Naša zemlja"
Razlika između učenja o ekologiji i življenja ekologije upravo je u tome. Dete koje čita u udžbeniku da su insekti važni za prirodu zapamtiće to za pismeni i zaboraviti sledeće nedelje. Dete koje posadi žbun i zatim posmatra ko se u njega uselio — to dete pamti zauvek. I, što je još važnije, to dete kasnije neće seći živu ogradu da bi napravilo parking, niti će prskati herbicidom po rubovima parcele ne razmišljajući o posledicama.
Projekat je podržala Gradska uprava za zaštitu životne sredine Novog Sada. U realizaciji radionice pomogle su učiteljice i JKP „Gradsko zelenilo", dok je sadnice obezbedio rasadnik koji je učestvovao i u pripremi terena. Učesnicima su uručene diplome, a đaci će kao školska eko-patrola nastaviti da zalivaju i čuvaju sadnice. Svaki element lanca je na svom mestu — od lokalne samouprave preko javnog preduzeća do rasadnika i učiteljica. Pitaćete se zašto ovako nešto nije svuda.
Što ovo znači za srpsku poljoprivredu
Evo gde stvari postaju ozbiljne. Srpska poljoprivreda ima strukturalni problem koji se ne rešava subvencijama ni otkupnim cenama — ima problem ljudi. Seoska populacija stari, mladi odlaze, a oni koji ostanu sve ređe imaju osnovnu svest o tome da je zemlja živ organizam, a ne mašina za proizvodnju kilograma. Ta svest se ne gradi na fakultetu. Gradi se u drugom razredu osnovne škole, kada dete prvi put stavi prst u zemlju i posadi nešto što će rasti.
Projekat „Mali baštovani, velika dela" radi upravo to. Ne proizvodi poljoprivrednike — proizvodi svest. A svest je preduslov za sve ostalo. Dete koje danas zaliva ligustrum u školskom dvorištu u Novom Sadu za deset godina može biti student poljoprivrede koji razume zašto plodored nije samo reč iz udžbenika, ili građanin koji glasa za politike koje štite obradivo zemljište. I jedno i drugo nam je potrebno ko suvi vazduh.
Problem je u tome što ovakvi projekti žive od entuzijazma udruženja, dobre volje direktora škole i jednokratne podrške gradske uprave. Nije to sistem — to je ostrvo u sistemu. A ostrva potonu kada se nivo podigne.
„Ovo nije projekat koji se radi jednom i završava. To je proces u kojem deca uče da brinu o nečemu što raste sporije od njihovog strpljenja." — Petrana Popović, predsednica udruženja „Naša zemlja"
Ono što bi Ministarstvo prosvete i Ministarstvo poljoprivrede morali da urade — zajedno, ne svako za sebe — jeste da ovaj model ugrade u obavezni program osnovne škole. Ne kao dodatnu aktivnost za one koji hoće, nego kao deo nastave prirode i društva, biologije, tehničke kulture. Svaka škola u Srbiji ima dvorište. Svako dvorište ima mesto za jednu leju, jedan žbun, jedno stablo. Trošak je simboličan. Korist je nesrazmerno veća.
Učenici OŠ „Đorđe Natošević" su posadili ligustrum i dobili kantice. To je, na prvi pogled, mala stvar. Ali u zemlji u kojoj se o poljoprivredi govori isključivo kroz subvencije i kvote, a retko kroz obrazovanje i svest, mala stvar može da bude i najveća. Živa ograda će porasti. Pitanje je da li će sa njom porasti i sistem koji razume zašto je ona posađena.
Izvor: AgroSmart, 9. novembar 2026.
💬 0 komentara