Negde između Knjaževca i Timoka, u Arheo-etno parku Ravna, prošle nedelje se desilo nešto što bi svaki poljoprivrednik u ovoj zemlji trebalo da zapazi. Od četrnaestog do devetnaestog jula, grupa entuzijasta okupila se na šestodnevnoj koloniji pod imenom "Spasimo vunu" — i pokazala da sirovina koju hiljade ovčara godišnje bacaju ili spaljuju može da postane torba, čarapa, ćilim, pa čak i izvor prihoda. Problem nije u vuni. Problem je u tome što smo zaboravili šta s njom da radimo.
Zašto je ovo važno baš sada
Ko god da je držao sirovu ovčiju vunu u rukama, zna koliko je teško poverovati da neko plaća tu sirovinu. U Srbiji se stada ovaca drže uglavnom zbog mesa i mleka, a vuna je postala teret — nešto što treba skinuti sa ovce zbog zdravlja životinje, a onda gde god se stigne odložiti. Nema otkupa, nema perionice, nema sistema. Upravo u tom crnilu, kolonija u Ravni pali svetlo koje nije nostalgično već praktično. Jer, ako neko uči ljude kako da od te "beskorisne" sirovine naprave proizvod koji se prodaje, onda to nije etno-zabava. To je ekonomska ideja.
Od prve šege do poslednje čarape
Šest dana kolonije obuhvatilo je gotovo ceo lanac tradicionalne obrade vune — i to doslovno od početka. Učesnici su prali vunu, sušili je, ručno je raščešljavali, radili na maloj ručnoj vunovlačari, predli, bojili prirodnim bojama, i na kraju tkali, pletli i pustovali. Pustovanje — suvo i mokro — jeste tehnika koju većina ljudi danas ne bi prepoznala ni kad bi je videla, a od nje se prave torbe, papuče, šeširi, nakit, igračke i umetnički predmeti.
Posebna pažnja posvećena je pletenju dvopređnih čarapa, prepoznatljivog simbola knjaževačkog kraja. To su one čarape koje su nosile generacije ljudi u ovom delu Srbije — debele, tople, pletene od dva pređa, pravljene da izdrže zimu koja se ne šali. Sve radionice bile su besplatne, što znači da organizatori nisu hteli da novac bude prepreka nikome ko želi da nauči.
Bavim se permakulturom od 2014. godine, a jedno od njenih načela jeste da je problem istovremeno i rešenje. Kada sam počela da se bavim vunom, vratile su mi se slike iz detinjstva, kada sam dolazila kod bake u selo Jelašnicu i pomagala joj u poslovima vezanim za vunu — Jelena Stevanović, organizatorka kolonije i inicijative "Bleja runologija"
Jelena je koloniju organizovala u Ravni upravo zato što se njeno selo Jelašnica nalazi u neposrednoj blizini. Namera inicijative je jasna — promene započeti u svojoj lokalnoj zajednici, ne čekati da neko drugi reši problem. A problem je, kad se zagrebe ispod površine, veći nego što izgleda.
Jedan otkupljivač za celu Srbiju
Evo šta Jelena Stevanović kaže kad je pitali kakva je infrastruktura za obradu vune u Srbiji: trenutno postoji samo jedan organizovani otkupljivač vune u celoj zemlji. Perionice nema. Vunovlačare koje su sačuvane — jedna u Knjaževcu i dve u okolini Pirota — mogu da rade isključivo sa već opranom vunom. Što znači da je ceo lanac prekinut na najglupljem mogućem mestu: između ovce i vunovlačare stoji pranje koje niko ne radi.
Koliko sam uspela da istražim, u Srbiji trenutno postoji samo jedan otkupljivač koji organizovano sakuplja vunu. Nemamo perionicu, dok vunovlačare koje su još sačuvane mogu da rade samo sa već opranom vunom. Imamo jednu u Knjaževcu i dve u okolini Pirota, ali one bi mogle više da rade kada bi bilo pripremljene sirovine — Jelena Stevanović
Razmislite o tome na trenutak. Imate stotine hiljada ovaca u Srbiji. Svaka od njih daje vunu koju treba skinuti. I tu se priča završava — jer nema ko da je otkupi, nema ko da je opere, a vunovlačare stoje i čekaju sirovinu koja ne dolazi. To je ne samo rasipanje sirovine, to je rasipanje celog lanca vrednosti koji je nekada postojao.
Vuna kao "društveno vlakno"
Stevanović vunu opisuje kao "društveno vlakno", i taj izraz vredi se zapamtiti. Njena obrada nekada je okupljala žene na prelima — zimskim okupljanjima gde se radilo, pevalo i družilo. Prela nisu bila samo ekonomija, bila su i socijalna mreža sela. Danas, kad sela stare i prazne se, takvi oblici zajedništva nestaju brže od samih zanata.
Ipak, nešto od tog duha obnavlja se kroz redovne radionice u Dečjem kulturnom centru "Majdan" na Senjaku u Beogradu, gde se učesnice okupljaju jednom nedeljno, uče različite tehnike i zajednički izrađuju i prodaju proizvode. Posebno su dobrodošle žene iz teže zapošljivih kategorija i penzionerke. Dakle, ovaj pokušaj nije samo očuvanje tradicije — to je i pokušaj da se ljudima koji teško dolaze do posla pruži veština koja može da postane prihod.
Šta ovo znači za srpsku poljoprivredu
Da budemo jasni: kolonija u Ravni neće sama po sebi rešiti problem vune u Srbiji. Ali ona postavlja pitanje koje cela poljoprivredna politika ove zemlje godinama ignoriše. Zašto imamo registar ovaca, subvencije po grlu, programe za meso i mleko — a za vunu ne postoji ni elementarna infrastruktura otkupa i prerade? Ovčarstvo u Srbiji drži se na nogama zahvaljujući subvencijama i prodaji jagnjadi, a vuna se tretira kao nusproizvod koji otežava život. To je apsurd koji košta i poljoprivredu i ruralne zajednice.
Mreža koju Jelena Stevanović pokušava da izgradi — koja bi povezala uzgajivače ovaca, sakupljače, zanatlije, dizajnere i poljoprivrednike — jeste tačno ono što država treba da podrži sistemski, a ne kroz pojedinačne projekte. Jedna perionica vune u regionu gde je koncentrisano ovčarstvo promenila bi celu računicu. Odjednom bi vunovlačare u Knjaževcu i Pirotu imale sirovinu. Odjednom bi otkup imao smisla. Odjednom bi vuna postala prihod, a ne trošak.
A dok se to ne desi — ili dok neko u Ministarstvu poljoprivrede ne shvati da je vuna deo poljoprivredne proizvodnje, a ne etno-kuriozitet — ljudi poput Jelene i njenih saradnika radiće ono što su radili u Ravni: učiti jedni druge kako da od onoga što svi bacaju naprave nešto što vredi. Šest dana u julu, u jednom etno parku kod Knjaževca, pokazalo je više praktične pameti nego mnoge godišnje strategije. Vuna se ne spasava sentimentom. Spasava se radom, infrastrukturom i vezom između farme i tržišta. Sve ostalo je predenje u prazno.
Izvor: Agro News, 20. jul 2026.
💬 0 komentara