Kada neko pomene srpski izvoz voća, prva asocijacija je malina. To je tačno, ali nije cela priča. Pored maline, Srbija je u samom svetskom vrhu i po višnji — peto mesto na globalnoj ljestvici izvoznica, sa prihodima koji prelaze skoro pedeset devet miliona evra godišnje. I to je podatak koji većina proizvođača u Srbiji ne zna, a trebalo bi.
Zašto višnja nije samo sporedna priča
Malina je dugo bila kraljica srpskog voćarskog izvoza, sa medijskom pokrivenošću i političkom pažnjom koja joj prati korak. Višnja je u senci. Ipak, činjenice govore drugačije — Srbija stoji na petom mestu svetskih izvoznika, a najveće količine odlaze na tržišta Evropske unije, sa značajnim plasmanom i u Rusiju i Bosnu i Hercegovinu. Ovo nije marginalna proizvodnja, već ozbiljna privredna grana koja hrani hiljade domaćinstava u voćarskim regionima.
Višnja je kultura koja trpi manje pažnje institucija, ali koja na terenu daje rezultate. Proizvođači u Južnoj i Zapadnoj Srbiji, posebno u okolini Kraljeva, Čačka i Arilja, godinama rade ovu kulturu, često uporedo sa malinom. Razlika je u tome što višnja ne dobija iste subvencije, istu istraživačku podršku, ni isti tretman na sajmovima. A ipak — pedeset devet miliona evra.
Gde idu naše višnje i po kojoj ceni
Najveća vrednost izvoza odlazi u Nemačku, koja apsorbuje gotovo dve hiljade devetsto pedeset sedam hiljada dolara vrednosti. Sledi Italija sa hiljadu sto pedeset hiljada, zatim Rusija sa osamsto devedeset pet hiljada, i Austrija sa petsto petnaest hiljada dolara. Ovi podaci, preneti u dnevnom listu Novosti, pokazuju jasnu sliku: naša višnja ide tamo gde je platežna moć i gde postoji industrijska potražnja za sirovinom — prvenstveno za preradu u sokove, džemove, likere i smrznute proizvode.
Ali tu dolazimo do bolne tačke. Po vrednosti izvoza zaostajemo za zemljama poput Kanade i Sjedinjenih Država, koje izvoze manje količine, ali prodaju po znatno višim cenama. Drugim rečima, mi prodajemo sirovinu jeftino, a neko drugi je pretvara u proizvod sa visokom dodatnom vrednošću. Ta priča je stara koliko i srpska poljoprivreda, ali kod višnje je posebno izražena.
Jedinična cena izvoza višanja iznosila je šestdeset centi po kilogramu 2014. godine. Najveća zabeležena cena bila je dva dolara i pedeset sedam centi po kilogramu u 2025. godini. Razlika između dna i vrha je dramatična — skoro četvorostruka. I to nam govori da cena višnje na svetskom tržištu ne zavisi samo od roda, već i od pozicije u lancu vrednosti. Ko prodaje sirovinu, dobija minimum. Ko prodaje brendirani proizvod, uzima marginu.
Rod je izdao, a cena će pasti. Tako je uvek bilo kad svi imaju puno — tržište ne prašta obilje, nego traži ono što je retko. — iskustveni komentar voćara iz višnjarskog regiona
Šta nas čeka ove jeseni
Stručnjaci su već dali ocenu: pošto je višnja ove godine odlično rodila, cena izvoza će se verovatno drastično smanjiti. Očekivanje je da padne na između jednog dolara i dolar i po po kilogramu. Tačne brojke biće poznate tek na jesen, kada se završi berba i kada se vide konačne količine plasirane na strana tržišta.
Ovo je klasična priča o paradoksu poljoprivrede — dobar rod ne znači nužno dobru zaradu. Kada je roda mnogo, pritisak na cenu raste, a kupci znaju da su proizvođači pod vremenskim pritiskom da beru i prodaju pre nego što plodovi propadnu. Tako se cena spušta upravo onda kada je proizvođač očekivao najveći povraćaj uloženog.
Šta ovo znači za srpsku poljoprivredu
Peto mesto u svetu po izvozu višanja je rezultat koji zaslužuje više pažnje. Ali to mesto ne sme da bude razlog za samozadovoljstvo. Peta pozicija sa pedeset devet miliona evra prihoda znači da imamo proizvodnju, ali ne i pozicioniranje. Kanada i SAD prodaju manje, a zarađuju više po kilogramu. To nije slučajnost — to je strategija.
Problem srpske višnje je istovetan sa problemom srpske maline, šljive, jabuke. Mi smo izvoznici sirovine, a ne proizvođači brendiranih proizvoda. Smrznuta višnja koja odlazi u Nemačku postaje sastojak nekog tuđeg soka ili kompota koji se prodaje pod tuđim imenom, po tuđoj ceni, sa tuđom marginom. Naš proizvođač u tom lancu dobija najmanji deo kolača.
Mi smo peti u svetu po količini, a nigde po ceni. Dok god prodajemo kilogram višnje za dolar i po, neko drugi od tog kilograma pravi proizvod od deset. — analitički stav iz sektora voćarstva
Subvencije za višnju u Srbiji postoje, ali su skromne u poređenju sa onim što bi bilo potrebno za ozbiljan razvoj zasada, modernih sistema berbe i prerade. Većina višnjara u Srbiji se i dalje oslanja na ručnu berbu, koja je sve skuplja zbog nestašice radne snake. Starenje seoskog stanovništva i odlazak mladih dodatno pritiskaju ovu proizvodnju. Rod može biti odličan, ali ako ga nema ko da ubere, cela priča pada u vodu.
Takođe, sortiment višnje u Srbiji je nesređen. Proizvođači često ne znaju tačno koju sortu imaju, a mešavina sorti u jednoj pošiljci direktno utiče na pad cene. Kupac u Nemačkoj ili Italiji traži standardizovan proizvod — istu kalibraciju, istu boju, isti sadržaj šećera. To srpski proizvođač često ne može da garantuje jer radi na malim parcelama sa mešovitim sortimentom.
Gde je izlaz
Izlaz nije u pukom povećanju proizvodnje — veća količina bez pozicioniranja samo padaće po ceni, kao što će se dogoditi ove jeseni. Izlaz je u organizaciji proizvođača, u udruživanju koje bi omogućilo standardizaciju, pakovanje i brendiranje. Izlaz je i u podsticanju prerade na samom gazdinstvu ili u ruralnim centrima, gde bi višnja postala kompot, džem, liker ili smrznuti proizvod sa srpskim imenom, a ne sirovina koja nestaje u anonimnom lancu.
Peto mesto u svetu je dostignuće koje smo dobili trudom proizvođača, ne sistemskom politikom. Ali dok god taj trud završava kao sirovina za tuđi proizvod, bićemo peti po količini i nigde po vrednosti. A to nije mesto na koje Srbija treba da se navikava.
Izvor: AgroFin, 21. jul 2026.
💬 0 comments