Zamisli da si ušao u banku da podigneš kredit za repromaterijal, a referent ti kaže da je kamata skočila jer su Amerikanci i Japanci krajem jula kupovali jene. Zvuči kao trač sa berze koji nema veze sa tvojom njivom? E, tu se krije najveća zabluda. Jer kada dve najveće svetske ekonomije zajedno uđu u igru spašavanja valute, to se oseti na ceni đubriva, semena i rate kredita – samo što niko ne stavi ceduljicu na kesu sa mineralnim đubrivom: "Ovo je poskupeo jen."
Zašto je Amerika morala da brani japansku valutu
Priča ne počinje krajem jula, nego godinama unazad. Osnova problema je u kamatnim stopama koje su se razišle kao dve poluge na traktoru koji je izgubio kontrolu. Amerika je držala kamate visoko, Japan ih je gurnuo na istorijski minimum. Investitori su to iskoristili kroz takozvani "carry trade": pozajme jeftine jene, kupe dolarske obveznice, uzmu razliku. Dobitak im je bio siguran dok se jen nije srušio. I jen se srušio – toliko da je Tokio morao da reaguje.
Problem je što Japan nije samo neka zemlja sa strane. To je najveći strani vlasnik američkog državnog duga. Da je Tokio sam krenuo da brani svoju valutu, prvi potez bi mu bio prodaja američkih obveznica. U prevodu: istovremeno bi oborio cenu duga Vašingtona i podigao troškove zaduživanja za SAD. To Vašington nije mogao da dozvoli.
Profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Đorđe Đukić objašnjava srž: "Srž američke intervencije kupovine japanskog jena je u vezi sa sadašnjim specifičnim kontekstom, jer je pritisak na tržište državnih obveznica u SAD drastično porastao, kao reakcija na neizvesnost sledećih koraka Feda pod vođstvom predsednika američke centralne banke Kevina Vorša."
Kako su izveli intervenciju bez presedana
Poslednjeg dana jula Amerikanci i Japanci su uradili ono što se nije videlo od 1998. godine. Njujorška filijala Federalnih rezervi je prodavala evre i kupovala jene. Procenjuje se da je kupljeno nekoliko desetina milijardi dolara vrednosti japanske valute. I to nije bila bilo kakva akcija – prva zajednička od G7 intervencije posle zemljotresa u Japanu 2011. godine.
Važan razlog za američku intervenciju je činjenica da je Japan jedan od najvećih vlasnika američkih hartija od vrednosti i ukoliko bi Tokio postupao logikom vođenja domaće politike i krenuo intenzivnije da prodaje američke hartije od vrednosti, to bi još više poguralo naviše prinose na američke državne obveznice. — Đorđe Đukić, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu
I zaista, prinosi su već bili na vrhuncu. Tridesetogodišnje američke obveznice su prešle 5,12 odsto, a desetogodišnje su takođe osetno skočile. To su nivoi koji se retko viđaju, čak i na volatile američkom tržištu. Đukić dodaje da je "američko Ministarstvo finansija pod pritiskom da sve veći deo rastućeg deficita koji se kreće oko šest odsto BDP-a finansira emisijom i prodajom kratkoročnih državnih hartija od vrednosti".
Šta ovo znači za njivu i džep u Srbiji
Povuci liniju od američkih obveznica do parcele u Banatu, do njive u Sremu, do plastenika u Žitorađi. Kada prinosi na državne obveznice rastu iznad pet odsto, to podiže troškove zaduživanja u celoj globalnoj ekonomiji. Banke u Srbiji ne posluju u izolaciji – one prate svetske kamatne stope, jer se i one same zadužuju na međunarodnom tržištu.
Poljoprivrednik koji uvozi seme, đubrivo i zaštitna sredstva već oseća posledice. Svaki pad vrednosti dinara u odnosu na dolar i evro – a taj pad se često dešava kada globalne kamate rastu – znači veće troškove na ulazu. Svaki rast kamatnih stopa na svetskom nivou diže rate kredita za mehanizaciju i reprodukcioni materijal. Kredit od milion dinara na deset godina sa kamatom od četiri umesto tri odsto znači skoro dvadeset hiljada dinara više na godišnjem nivou. To je jedna cisterna goriva više, jedan turnus prskanja manje.
Tramp je ovu akciju javno opisao kao "gest prijateljstva i pomoći" Japanu. Ali ono što je gest prijateljstva prema Tokiju nije automatski gest prijateljstva prema poljoprivrednicima u Srbiji. Previše slab jen davao je japanskim izvoznicima veštačku prednost na globalnom tržištu, što je američku robu – uključujući i onu poljoprivrednu – činilo preskupom. Stabilizacija menja odnos snaga u svetskoj trgovini. Da li u korist ili na štetu srpskog proizvođača? Zavisi od toga koliko uvozimo, a koliko izvozimo. A uvozimo mnogo – pogotovo ono što je skuplje u dolarima.
Analiza: stabilnost koja košta
Ono što ostaje ispod radara većine medija jeste da SAD ulaskom u zajedničku intervenciju nisu samo pomogle Japanu da stabilizuje jen. One su sprečile potencijalni haos na sopstvenom tržištu državnog duga. Da je Tokio morao sam da brani valutu, rasprodaja američkih obveznica bi momentalno oborila cene duga i podigla kamate za vladu u Vašingtonu. I to u trenutku kada Vašington već mesečno troši preko 87 milijardi dolara samo na kamate – više nego na mnoge druge budžetske stavke.
Đukić upozorava na još jedan faktor: "Budući da su enormno porasli rashodi za kamate američkog trezora, raste pritisak da se sve to finansira u kontekstu postojećeg geopolitičkog loma kome se ne nazire kraj, pogotovu uoči novembarskih izbora za Kongres u Americi kada raste potreba da se tržište umiri."
Kada politički ciklus gura finansijske odluke, to retko bude dobro za one koji se bave realnom ekonomijom. A poljoprivreda je realna ekonomija u svojoj najčistijoj formi. Nijedna njiva na svetu nije izolovana od globalnih finansijskih tokova – to je surova istina koju moramo da prihvatimo.
Nema te subvencije ni premije koja može da nadoknadi udarac koji dolazi iz promene vrednosti valute za koju ste čuli samo ako gledate vesti. Ali sada ste čuli. I sledeći put kada vam bankar kaže da je kamata skočila "zbog situacije na svetskom tržištu", ne morate da klimate glavom i piškite u gaće. Znate – svetska tržišta su kupovala jene da bi spasla Ameriku od sopstvenog duga. A račun je stigao i na vašu njivu.
Izvor: Biznis.rs, 12. avgust 2026.
💬 0 komentara