Kada u kasnu jesen uđeš u vodu do pojasa i povlačiš mrežu od šezdeset metara punu ribe, ne misliš o računima za struju. Ali kada izađeš i prebrojiš — onda shvatiš da te je suša koštala više nego sve ostalo zajedno. Ove godine, izlov šarana na ribnjacima širom Srbije krenuo je sa brojkama koje ne donose olakšanje — kilogram šarana na pijaci stoji 620 dinara, a na terenu proizvođači pričaju o strujnim računima od tri miliona dinara mesečno. To nije priča o pohlepi. To je priča o preživljavanju.
Suša kao glavni akter sezone
Slatkovodna akvakultura u Srbiji retko kad dospe u naslovne strane. Ratari dominiraju medijskim prostorom, a ribnjaci stoje negde sa strane — kao da pripadaju drugom veku. Ali ove sezone, suša je neizbežno gurnula ribarstvo u prvi plan. Visoke temperature i nedostatak padavina isušili su ili drastično smanjili vodostaje na brojnim ribnjacima, a neki proizvođači su se našli pred pitanjem od koga se ježi — kako održati ribu kada jednostavno nema vode?
Na ribnjaku Sutjeska, jednom od najvećih u Banatu, imali su ono što većina nije — pristup banatskim vodotokovima i bunarima. To ih je spasilo. Ali spas je imao svoju cenu, i ta cena se merila u kilovatima.
Pumpe na Sutjesci nisu bile gašene tokom celog leta. Iz meseca u mesec, iz dana u dan, jer je svaki prekid značio rizik od uginuća ribe. Direktor ribnjaka Vidak Milošević je za RTS bio sasvim jasan kada je rekao da je mesečni račun za električnu energiju dostizao tri miliona dinara. To nije bila opcija — to je bila nužnost.
„Imali smo sreće, za razliku od većine ribnjaka u Srbiji, da smo imali neke minimalne količine vode koje su nam potrebne da održimo ribu u životu. Tokom leta nismo gasili pumpe, zbog toga su i računi za struju bili veliki. Primera radi, mesečni račun je bio tri miliona dinara za električnu energiju, ali prosto bez toga nismo mogli da spasemo proizvodnju." — Vidak Milošević, direktor ribnjaka Sutjeska
Zaustavimo se kod te brojke. Tri miliona dinara mesečno za struju na jednom ribnjaku. Ako pomnožite to sa četiri do pet meseci najintenzivnijeg pumpiranja tokom leta, govorimo o trošku od dvanaest do petnaest miliona dinara — samo za električnu energiju. A ribnjak je, na kraju, proizveo oko hiljadu tona ribe, koliko i prošle godine. Proizvodnja je održana, ali je koštala mnogo više. Tu razliku neko mora da plati, i taj neko je na kraju lanca — potrošač na pijaci.
Ljudi u vodi, mreža od šezdeset metara
Dok pričamo o troškovima i suši, sam izlov na ribnjaku izgleda isto kao i pre četrdeset godina. Nema pametnih mašina, nema automatizacije. Radnici ulaze duboko u vodu, postavljaju mrežu i ručno usmeravaju ribu prema izlovnom kanalu. Posao koji traži snagu, iskustvo i ljude koji ne mare za hladnu vodu u kasnu jesen.
Jenol Dalja radi ovaj posao poslednje četiri decenije i objašnjava ga sa smirenošću čoveka koji je u tu vodu ulazio stotine puta. Mreža je dugačka šezdeset metara, duboka sedam metara, i u nju može da stane i do tri vagona ribe. Ali riba se do izlovne jame mora prevlačiti ručno — mašina to ne može da zameni.
„Kad uđemo u jezero, riba mora da se prevlači ručno do izlovne jame. Tako radimo poslednjih četrdeset godina. Mreža je dužine 60 metara i dubine sedam metara, do tri vagona mogu da stanu u tu mrežu." — Jenol Dalja, radnik na ribnjaku Sutjeska
Slušate ovo i pitate se — kako izgleda transfer znanja kada jedan čovek radi isti posao četrdeset godina? Ko ulazi u vodu posle njega? To pitanje niko na ribnjaku ne postavlja naglas, ali svi ga nose u sebi.
Cene na pijaci: šaran 620, smuđ 1.100 dinara
Povećani troškovi proizvodnje su se, sasvim očekivano, prelili u maloprodajne cene. Dragomir Došlo navodi konkretne brojke — kilogram šarana košta 620 dinara, amur 450, tolstolobik 350. Som je skuplji, 850 dinara, dok je smuđ najskuplja riba na ponudi sa 1.100 dinara po kilogramu. Sve su ove cene više nego prošle godine, i to je direktna posledica onoga što se dešavalo tokom leta.
Početak izlova tradicionalno donosi raznovrsniju ponudu slatkovodne ribe na pijaci, ali kako se zima bliži, izbor se sužava na šarana — ribu koja je kod nas i najtraženija. Proizvođači očekuju da će pravi talas potražnje krenuti uoči božićnih praznika i svetog Jovana, kada se slavski i praznični stolovi tradicionalno kitite ribom. Tada cene mogu ići još više, jer ponuda ne može da prati skok potražnje koji se desi u roku od nekoliko dana.
Potrošač koji danas plaća 620 dinara za kilogram šarana ne zna da je iza te cene suša koja je terala pumpe da rade non-stop. Ne zna da je neko ulazio u hladnu vodu da bi ta riba uopšte stigla do pijace. Vidi samo broj na kiosku i pita se — zašto opet skuplje?
Šta nam ovo govori o srpskoj akvakulturi
Ono što je ova sezona brutalno pokazala jeste da su domaći ribnjaci zavisni od vode na način koji ih čini ekstremno ranjivim na klimatske ekstreme. Suša nije samo problem ratara — ona je sada punopravni problem i ribarstva. I dok ratar može, u najgorem slučaju, da računa na kompenzacije i osiguranje, ribnjak koji ostane bez vode gubi sve. Riba se ne vraća iz uginuća.
Drugi problem je energetska zavisnost. Pumpne stanice koje rade non-stop tokom leta proizvode troškove koji mogu da pojedu celokupnu ekonomiju proizvodnje. Tri miliona dinara mesečno za struju na jednom ribnjaku nije brojka koja se trpi lako — to je novac koji bi, u normalnim uslovima, išao u reinvestiranje, u unapređenje tehnologije, u bolji riblji fond. Umesto toga, otišao je u Elektroprivredu.
Treća stvar koja zaslužuje pažnju je ručni rad. Činjenica da se izlov obavlja na isti način kao pre četrdeset godina nije nužno loša — to znači da su ljudi na ribnjacima sačuvali zanat i da znaju šta rade. Ali istovremeno, to znači da je cela grana zavisna od radne snage koja stari i koje je sve manje. Mladi ljudi ne ulaze u vodu po hladnom vremenu za platu koju ribnjaci mogu da ponude, i to je problem koji će eskalirati pre nego što će se rešavati.
„Pitam se ko će ući u vodu posle mene. Mladi ne dolaze, a ovaj posao ne može da se nauči iz knjige." — Jenol Dalja, radnik na ribnjaku Sutjeska
Cene od 620 dinara za kilogram šarana nisu visoke ako znamo šta je iza njih — suša, pumpe, struja, ljudi u vodi. Ali potrošač to ne zna, i potrošač će na to gledati kao na još jedan skok cene na pijaci. Razlika između ovih dveju percepcija je prostor u kojem bi država trebalo da se pojavi sa merama — subvencijama za struju u sušnim periodima, investicijama u bunare i vodnu infrastrukturu, i jasnom strategijom za akvakulturu koja na papiru postoji, ali na terenu se retko oseti.
Dok se to ne desi, svaka suša će značiti istu priču — proizvođač preživi, ali preživi jedva. A potrošač plaća račun koji nije napisao.
Izvor: Agro News, 5. novembar 2026.
💬 0 komentara