Zamislite ratara koji je pre tri godine gledao u svoje njive pod sojom i verovao da gradi nešto trajno. Danas gleda u iste te parcele, ali na njima više nema soje. I nije on jedan — pedeset tri odsto površina pod ovom kulturom je nestalo iz srpske proizvodnje u jednoj godini. Sa sto pedeset hiljada hektara koliko je bilo 2025. godine, pali smo na sedamdeset hiljada. Očekivani rod? Sto deset hiljada tona — trideset devet odsto manje nego prethodne godine. Ako vas ove brojke ne probiju kroz stolicu, verovatno ne živite od poljoprivrede.
Kako smo došli dovde
Ovi podaci su predstavljeni na vebinaru „Soybean Harvest in Europe for 2026″, organizacije Donau Soja, i ako ste mislili da je problem samo kod nas — niste u pravu. Proizvodnja soje opada i u Evropskoj uniji i u Ukrajini. Ali ono što razlikuje Srbiju od ostatka Evrope je tempo pada. Mi smo među zemljama sa najizraženijim smanjenjem površina. Drugim rečima, dok drugi gube korak, mi padamo na lice.
Podsetimo se — Srbija je nekad bila značajan proizvođač soje sa razvijenom prerađivačkom industrijom. Period intenzivnog širenja površina trajao je do 2022. godine, kad smo imali optimizam, ekspanziju i ideju da ćemo hraniti region biljnim proteinima. Posle toga je usledila stagnacija, a onda i pad. Velike oscilacije prinosa, klimatski rizici koji iz godine u godinu postaju sve brutalniji, i evo nas danas — sa polovinom površina i sa proizvođačima koji više ne veruju u ovu kulturu.
Brojke koje bodu oči
Razdvojimo ove podatke da ih vidimo jasno. U 2025. godini soja je gajena na približno sto pedeset hiljada hektara. U 2026. godini — sedamdeset hiljada. To je gubitak od osamdeset hiljada hektara, pedeset tri odsto površina nestalo za jednu sezonu. Očekivana proizvodnja pala je sa sto osamdeset hiljada tona na oko sto deset hiljada tona. Pad od trideset devet odsto u prinosu, pad od pedeset tri odsto u površinama.
Razlika u procentima između pada površina i pada prinosa znači da su preostali proizvođači makar delimično uspeli da održe prinos po hektaru — ali na toliko manjoj površini da to ne znači mnogo. Dobro će vam ići na pedeset hektara ako ste ostali sami u kraju.
A sada pogledajte ovaj podatak koji je po meni ključan za celu priču. U sezoni 2024/25. Srbija je uvezla približno trista četrnaest hiljada tona soje. Domaća proizvodnja je iznosila oko sto osamdeset hiljada tona. Za sezonu 2025/26. podaci o uvozu i izvozu još nisu dostupni, ali s obzirom na to da je proizvodnja pala za još sedamdeset hiljada tona, možete sami da računate šta nas čeka na uvoznom računu.
Srbija je od neto izvoznika postala neto uvoznik soje. To je preokret koji menja celu tržišnu poziciju zemlje. — predstavnik Donau Soja, sa vebinara „Soybean Harvest in Europe for 2026″
Ovo je surova konstatacija, ali je tačna. Predstavnici Donau Soja kažu da je teško dati preciznu prognozu cena, ali da smanjenje površina tokom prethodnih godina definitivno promenilo tržišnu poziciju zemlje. Manja ponuda soje bez GMO, rast troškova proizvodnje i poremećaji u transportu podstiču rast cena na globalnom nivou. Ako ste neto uvoznik u vreme rastućih cena — vi ste na pogrešnoj strani jednačine.
Kapaciteti koje nemamo čime da punimo
Evo još jednog podatka koji mi ide pod kožu. Kapaciteti za preradu soje u Srbiji iznose približno petsto hiljada tona godišnje. Obuhvataju šest velikih prerađivača, brojne manje pogone i proizvođače stočne hrane. Petsto hiljada tona kapaciteta, a mi proizvodimo sto deset hiljada. Ako oduzmete ono što ode za seme, za direktnu ljudsku ishranu, za izvoz onog malog dela koji još nekako odemo — ostaje vam jasan jaz između onoga što možemo da proizvedemo i onoga što naša industrija može da preradi.
Soja nije samo ratarska kultura. Njena prerada u ulje, sačmu i proteinske proizvode stvara dodatnu vrednost, zapošljavanje i razvoj prehrambene industrije. Kad domaća proizvodnja pada, prerađivači moraju da idu na međunarodno tržište po sirovinu. A na međunarodnom tržištu plaćate transport, plaćate marže, plaćate rizik deviznog kursa i plaćate činjenicu da nemate pregovaračku poziciju kad ste zavisni uvoznik.
Ovo je scenario koji smo videli kod drugih kultura u Srbiji. Neću sada da otvaram priču o suncokretu ili kukuruzu, ali mehanizam je isti — kad proizvođači izgube poverenje u kulturu zbog neizvesnih prinosa i loše ekonomije, povlače se. Kad se povuku, prerađivači traže sirovinu drugde. Kad traže drugde, domaća proizvodnja postaje irelevantna za tržište. I tako u krug.
Šta ovo znači za čoveka na terenu
Pitam se šta se dešava u glavi ratara koji je 2022. godine imao soju na pedeset hektara i planirao širenje. Verovatno je video sušu koja mu je odnela prinos, video otkupnu cenu koja nije pratila inpute, video osiguranje koje ne pokriva stvarne štete — i odlučio da pređe na nešto sigurnije. Ili barem na nešto gde gubi manje. Soja je kultura koja traži preciznost, ulaganje u navodnjavanje, kvalitetan semenarski materijal i ozbiljan menadžment štetočina. Kad vam prinos oscilira iz godine u godinu po trideset odsto, teško je napraviti biznis-plan koji banka ili dobavljač inputa prihvata.
Klimatski rizici koje pominje Donau Soja nisu nekakva buduća pretnja — oni su već tu. Proizvođači u Vojvodini znaju šta znači maj bez padavina i jul sa temperaturom preko trideset pet stepeni. Soja u kritičnim fazama razvoja ne prašta. I dok institucionalni odgovor na to — navodnjavanje, sorte prilagođene suši, agroekološke mere — ostaje na nivou projekata i strategija, ratar na terenu donosi odluku danas, ne 2030. godine.
Pad sa sto pedeset hiljada na sedamdeset hiljada hektara nije statistička anomalija. To je glas pedeset tri odsto površina koje su rekle — ne možemo više. I dok god ne rešimo osnovne probleme — ekonomiju proizvodnje, pristup vodi za navodnjavanje i stabilnost otkupnih cena — taj broj će ići samo nadole. A kad padne dovoljno nisko, pitaćemo se zašto nam je prerađivačka industrija ugasila pogone i zašto sojinu sačmu uvozimo umesto da je pravimo. Odgovor je pred nama već danas — ali izgleda da ga nećemo videti dok nas ne ubode račun.
Izvor: AgroFin, 9. novembar 2026.
💬 0 comments