Godinama smo verovali da je recept jednostavan — ponudi strancima jeftinu radnu snagu, daj im subvencije, sagradi im halu i čekaj da privreda raste sama od sebe. Danas, kad priliv stranih investicija pada za trećinu u jednoj godini, a hiljade radnika ostaju na ulici, pitanje više nije da li je taj model propao — pitanje je šta smo mogli ranije da uradimo da ga zamenimo nečim trajnijim.
Brojevi koji ne lažu
Narodna banka Srbije objavila je podatak koji bi trebalo da zabrine svakoga ko misli da je privreda na stabilnim nogama. Priliv stranih investicija pao je za trećinu u samo godinu dana. To nije statistička fluktuacija — to je strukturni lom modela koji smo godinama prodavali kao uspeh. A kad strani kapital krene da se povlači, prvi na udaru su uvek oni najmanje zaštićeni — radnici na traci i njihove porodice.
Zoran Mihajlović, predsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije, kaže da je prošle godine između pet i šest hiljada radnika ostalo bez posla. Godinu dana ranije, taj broj je bio blizu deset hiljada. I to nije bilo iznenađenje za one koji prate sitna slova.
Znalo se da će i ove godine doći do otpuštanja radnika. Problem je što nove investicije poslednje tri godine ne dolaze u Srbiju. — Zoran Mihajlović, predsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije
Mihajlović je direktan kada pita bivšu vlast zbog čega su najavljivane investicije koje nikad nisu stigle. Pominje se Mercedes. Pominju se druge velike kompanije. Od svega toga, kaže on, nema ništa. A radnici koji su verovali u te najave sada stoje na ulici.
Tajni ugovori i prazne hale
Većina kompanija koje odlaze najavila je odlazak još sredinom prošle godine. Razlozi su bili jasni i niko ih nije slušao — rast troškova rada, istekle državne subvencije, nedostatak novih porudžbina i konkurencija drugih zemalja koje su postale povoljnije. Kad su plate porasle, a subvencije presušile, pokazalo se da je privlačnost Srbije bila privremena i uslovljena — nije počivala na stvarnoj konkurentnosti, već na popustu koji više niko ne priznaje.
Nebojša Atanacković, počasni predsednik Unije poslodavaca Srbije, postavlja pitanje koje nikada nije dobilo odgovor — šta su zapravo sadržali ugovori između države i tih investitora?
Uglavnom su to tajni ugovori. Nije se tačno znalo, do detalja, šta podrazumevaju, koliko smo kao zemlja domaćin davali tim investitorima i kakve smo im olakšice omogućavali. Često smo gradili objekte u koje su se oni samo useljavali. — Nebojša Atanacković, počasni predsednik Unije poslodavaca Srbije
Kad država gradi halu, investitor se useli, a posle pet godina ode — ko na kraju plaća tu halu? Porezni obveznik. Isti taj porezni obveznik čiji je sin ili ćerka upravo ostao bez posla. To nije investicija, to je najam sa nepoznatim uslovima, i taj model mora da prestane.
Šta kažu podaci o strukturi ulaganja
Fiskalni savet Srbije daje sliku koja je možda i važnija od samog odlaska investitora. Slobodan Minić iz Fiskalnog saveta objašnjava da ukupne investicije u Srbiji čine oko dvadeset tri odsto BDP-a, ali da značajan deo tih investicija dolazi od države i domaćinstava — ne od privatnog sektora koji stvara novu vrednost. Drugim rečima, privredni rast je delom potpomognut državnim ulaganjima, a ne organskim rastom preduzeća.
To ukazuje na nedovoljno ulaganje, što je povezano i sa opštim privrednim ambijentom, kvalitetom institucija i vladavinom prava. Upravo su to oblasti u kojima očekujemo promene. — Slobodan Minić, Fiskalni savet Srbije
Minić ukazuje na suštinu: strane investicije nisu problem same po sebi. Problem je njihov kvalitet i struktura. Pitanje je da li one doprinose razvojnom modelu koji Srbija želi da izgradi — ili samo popunjavaju rupu u statistici BDP-a dok traje subvencija.
Istraživanje Demostata dodatno potvrđuje trend. Među dvesta kompanija sa stranim i mešovitim kapitalom, deset odsto planira da u naredne tri godine smanji ulaganja. Polovina ne očekuje povećanje — zadržavaju na sadašnjem nivou. Drugim rečima, ni oni koji ostaju ne nameravaju da rastu.
Šta ovo znači za srpsku poljoprivredu
Za čitaoca magacin.rs ovo nije apstraktna priča o fabrikama u Užicu ili Kruševcu. Ovo je priča o modelu koji je paralelan sa onim što se dešava u agraru — subvencije koje se dele bez jasne strategije, investicije koje pristižu bez ugovora o dugoročnoj obavezi, i proizvođači koji ostanu na suvom kad se politički vetar promeni. Razlika je samo u tome što u industriji odlazi strani kapital, a u poljoprivredi odlazi domaći proizvođač.
Kad država gradi halu za investitora bez transparentnog ugovora, to je ista logika koja subvencionira hektar bez provere šta se na tom hektaru proizvodi i da li je to održivo. Paradigma je ista. A posledica je ista — kad subvencija prestane, proizvodnja prestaje. U industriji ostaju prazne hale. U poljoprivredi ostaju obrastle njive.
Ključni izazov u narednom periodu nije kako privući novog investitora koji će tražiti isto što su tražili i prethodni — jeftinu radnu snagu i subvencije. Izazov je kako stvoriti uslove pod kojima se isplati proizvoditi bez subvencije. To znači stabilne uslove poslovanja, predvidljive propise, institucije koje rade i vladavinu prava. Za poljoprivrednika to znači jasne otkupne cene, funkcionalne sisteme navodnjavanja, dostupne inpute po tržišnim — ne monopolističkim — cenama i infrastrukturu koja ne čeka deceniju na investiciju.
Srbija ne sme da bude samo destinacija za kapital koji traži najjeftiniju proizvodnju. U suprotnom, svako povlačenje velikog investitora ponovo će se direktno odraziti na radnike i domaću privredu — a mi ćemo ponovo čitati vesti o hiljadama otpuštenih i pitati se kako smo se opet našli ovde.
Model koji mora da se menja
Priča o jeftinoj radnoj snazi i subvencijama kao putokazu privrednog rasta završila se tihim bankrotom. Podaci Narodne banke, izjave sindikata, istraživanje Demostata — sve ukazuje na isto. Pitanje nije da li je ovaj model prošlost, jer on to očigledno jeste. Pitanje je da li imamo hrabrost da umesto discount modela gradimo onaj u kome se isplati ostati — i raditi, i proizvoditi, i ulagati. Jer subvencija koja traje pet godina i poslovi koji nestaju u šestoj nisu razvoj. To je najam koji smo svi mi platili, a investitor je odneo ključeve.
Izvor: Biznis.rs, 10. novembar 2026.
💬 0 komentara