Dok domaćini u Sremu još prebrojavaju gubitke od ovogodišnje suše, a voćari oko Čačka gledaju u nebo nadajući se da grad neće opet da im pokupi rod, u Beogradu se potpisuje papir koji bi mogao da promeni pravila igre. Erste banka Novi Sad i Evropska investiciona banka overile su sporazum o dvadeset dva miliona evra namenjenih malim i srednjim preduzećima, a time i poljoprivrednim gazdinstvima koja konačno hoće da uđu u krug ozbiljnih investitora. Nije ovo diplomatska predstava za televizijske kamere — konkretan novac leži na stolu, a srpski ratari i stočari imaju jedinstvenu priliku da ga dohvate pre nego što ga neko drugi pokupi.
Zašto je ovaj novac došao upravo sada
Srpski agrar već godinama živi između lepih strategija i stvarnosti u kojoj traktori rade duplo duže nego što bi smeli, irigacioni sistemi postoje samo na karti, a digitalizacija zvuči kao nešto što se dešava u Holandiji ili Danskoj, ali nikako i u Šumadiji. EIB je zato još 2023. pokrenuo regionalni program pod nazivom „Fond za inovacije i zelenu transformaciju za Zapadni Balkan", upravo da bi premostio taj jaz između balkanske stvarnosti i evropskih standarda. Srbija je u njemu učestvovala tek sad, posle svih ostalih zemalja u regionu, što samo po sebi govori koliko smo spori da iskoristimo ono što nam se nudi. Od 2009. godine ovo je sedma finansijska operacija između EIB-a i Erste banke na srpskom tržištu — Brisel i Beč preko novčanika grade ono što pregovorima ne mogu.
Šta tačno donosi paket od 22 miliona i ko ga može dohvatiti
Struktura novca napravljena je namerno da stimuliše one koji su spremni da ulože, a ne da krasi godišnji izveštaj. Od ukupne sume, dvadeset miliona čine krediti EIB-a, dok su dva miliona bespovratna sredstva Evropske unije koja se prelivaju kroz Investicioni okvir za Zapadni Balkan. Oni koji ispune uslove mogu da računaju na smanjenje otplate za deset odsto, što u praksi znači da bančin kredit postaje znatno jeftiniji od bilo čega što bi seljak mogao da dobije na običnom šalteru. Za nekoga ko razmišlja o nabavci novog traktora, izgradnji solarne sušare za voće, opremanju hladnjače ili uvođenju precizne poljoprivrede, razlika između klasičnog kredita i ovog instrumenta nije samo stvar procenta — nego pitanje da li će investicija uopšte imati smisla.
Klimatska komponenta cilja projekte koji smanjuju emisije, štede resurse i prilagođavaju se promenama klime. U prevodu na jezik prosečnog domaćina — sve ono što bi već trebalo da radimo jer nam vreme više nije saveznik. Suše su sve duže i brutalnije, prolećni mrazevi sve nepredvidljiviji, a zemlja na pojedinim parcelama u Banatu i Pomoravlju već podseća na prašinu. Tu spadaju ulaganja u sisteme za navodnjavanje kap po kap, opremu za obnovljive izvore energije na samom gazdinstvu, modernizaciju stočarskih farmi po pitanju energetske efikasnosti, ali i tehnologije za skladištenje i preradu koje smanjuju gubitke roda koji nas svake godine koštaju milione.
Želimo da srpskim kompanijama omogućimo modernizaciju i da inovacije i održivost pretvorimo u konkurentnu prednost, a ne u trošak — Ričard Amor, direktor EIB-a za poslovanje u zemljama proširenja i susedstva EU
Digitalna komponenta programa ide korak dalje i finansira uvođenje veštačke inteligencije, inovativne proizvodne procese i digitalizaciju celokupnog lanca vrednosti. Za poljoprivredu to konkretno znači senzore za praćenje vlage i stanja useva, softvere za upravljanje farmom, automatizovane sisteme muže i hranjenja, pa čak i robote za sortiranje voća u pogonima. Zvuči kao naučna fantastika za prosečno gazdinstvo u šumadijskom selu, ali upravo zato i postoje ovakvi fondovi — da taj futurizam postane dostupan i onom malom proizvođaču koji nema dva miliona da investira iz sopstvenog džepa.
Novi instrument donosi povoljnije finansiranje za ubrzanje digitalizacije i održivosti, što je ključno za jačanje tržišne pozicije kompanija u Srbiji — Jasna Terzić, predsednica Izvršnog odbora Erste banke Novi Sad
Paket uključuje i tehničku pomoć, što je možda i najvažniji deo priče za seljaka koji do sada nije imao posla sa evropskim fondovima. Erste banka i angažovani konsultanti pomažu u pripremi projekata da budu finansijski održivi, a ne samo lep papir koji stoji u regulatoru. Tu leži razlika između ovog fonda i prethodnih programa gde je novac stajao jer nije bilo ko zna da ga traži ili ko je umeo da popuni formular.
Ko će zaista dobiti ovaj novac i šta to znači za selo
Ovde dolazimo do pitanja koje mene, kao čoveka koji decenijama prati srpski agrar, najviše kopka. Dvadeset dva miliona evra zvuči kao ozbiljna cifra, ali raspoređena na celu Srbiju i sve sektore — nije neograničena. Srpska poljoprivreda sa prosečnom veličinom gazdinstva od oko šest hektara i godinama zapostavljenih ulaganja mogla bi da proguta ovaj novac za jednu sezonu kada bi se svi prijavili. Upravo zato će ključ biti u tome ko ume da iskoristi priliku pre nego što je potroše prvi koji se sete.
Oni koji razmišljaju unapred, koji već imaju biznis-plan, koji su spremni da uđu u papirologiju i prihvate evropske standarde izveštavanja, imaće ogromnu prednost. Velike farme u Vojvodini, voćarski centri u Grockoj i Topoli, mlekarske kooperative u Mačvi i Pčinji, vinarije koje izvoze — to su realni kandidati koji mogu da povuku sredstva. Mali proizvođač koji drži pet krava za sopstvene potrebe teško će se kvalifikovati, ali zato udruživanje u zadruge i klastere otvara vrata koja inače ne bi bila ni naznačena.
Ono što iskreno brine jeste naša sposobnost da ovakve instrumente pretvorimo u proizvodne rezultate, a ne u još jednu statistiku neiskorišćenih mogućnosti. Dosadašnja iskustva sa IPARD programom jasno su pokazala da Srbija ima problem ne sa nedostatkom novca, već sa administrativnim kapacitetom da ga apsorbuje. Ministarstva se menjaju, procedure se komplikuju, rokovi se pomeraju, a seljak ostaje da gleda u formular koji ne razume i koji niko nije imao vremena da mu objasni. Ako se isti obrazac ponovi i sa ovim fondom, dvadeset dva miliona evra postaće još jedan red u godišnjem izveštaju o propuštenim šansama.
Prilika koja ne čeka
Imamo partnera, imamo konkretne uslove, imamo novac koji je već overen — ono što nam fali jeste brzina i spremnost da se uhvatimo u koštac sa evropskom logikom projekata. Svaki dan čekanja je dan u kome neko drugi u regionu, sa manje zemlje i stoke, ali sa više znanja i organizacije, povuče sredstva koja su bila namenjena i nama. EIB i Erste banka su uradili svoj deo posla i potpisali ono što se potpisati može. Pitanje koje ostaje otvoreno, a od koga zavisi sudbina bar jednog dela srpskog agrara, jeste da li ćemo mi uraditi svoj — ili ćemo ponovo gledati kako nam se prilika izmiče ispred nosa. Vreme je da se seljak, udružen sa svojim komšijama, organizuje i dohvati ovo što mu se nudi, jer ga sutra možda neće biti na stolu.
Izvor: Agro News, 25. septembar 2024.
💬 0 komentara